Put u Poggio

Pisma iz Italije

Put u Poggio

Bez milosti za kamione(foto: Živoslav Miloradović)

Budući da su moje nedavno objavljene dnevničke beleške izazvali pažnje vredno zanimanje čitateljstva uključujući i mnoštvo mojih prijatelja, predložio sam Uredništvu Revije da nastavim sa ovim zapisivanjima, pa dokle se stigne. Kada sam vagao ovu svoju odluku morao sam prvo da sebi odgovorim na pitanje zbog čega bi ovo trebalo da radim. I nisam našao pravi odgovor sve dok pitanje nisam preinačio u formu koja je glasila: zbog koga bih ovo trebalo da radim? Odgovor se nametnuo sam po sebi: zbog Zdravka Rankovića.

Siguran sam da bi mu se svidelo.

* * *

Ne odoh juče u Pođo Rusko. A trebalo je, bilo je predviđeno, pa otkazaše. Poslali su me na neko drugo mesto, na utovar. A tako volim da idem u Pođo Rusko! To nije baš neko mesto, naprotiv, omanje je, ni po čemu zanimljivo, nikakve arheologije okolo, sve sasvim obično, ali eto, volim da idem tamo. Ta naklonost mi se javila otkako sam prvi put čuo da postoji varošica pod ovim imenom. Mada sa Rusima nikakve veze nema. Kao ni ja, ali eto…

Ovde, na severu Italije je mnogo naroda pa je stoga i mnogo mesta, još nisam stigao da popamtim ni polovinu sela koja okružuju Veronu, a kamo li šta drugo. Ali ovo mestašce mi se odmah iz nekog razloga zalepilo za pamćenje. Ima tu neke, kanda metafizike, teorije o putovanju duše ili čega drugog, svejedno. Stiže se tamo kada se uhvati auto put broj dvadeset dva, pa se krene ka Modeni, prođe se Mantova, pa se izađe kod Pegonjage (čuj, Pegonjage!) E, onda počinje avantura: put pouzak prolazi kroz neka mirna pozaspala sela na čijim ulicama niti u deset pre podne nema nikog. Gde idu i šta rade ti ljudi, pojma nemam. Ima jedno mestašce imenom San Giaccomo delle Segnate (San Đakomo dele Senjate) za koje uvek pomislim da ću prolazeći naići na kakvu živu dušu, ali uzaman, nigde nikog. A pre tog San Đakoma ima se proći kroz mesto još manje, imenom Bondanello, sa tri kuće u četiri reda, za koje bi se, kada se bane na glavnu i jedinu raskrsnicu, moglo reći da je tu kraj sveta , da dalje nema, to ti je što ti je. Onda se skrene levo, uz nasip načinjen da ne dozvoli reci Sekija da odnese ovo jada od kuća, pa na most koji je kao iz nekog istorijskog filma, istina betonski, stamen, jak, ali tuče starina iz njega: početak dvadesetog veka ili tu negde.

Ko se poslednji smeje …

A onda put vijuga, kao kroz neku vojvođansku zabit. Teška ravnica, ali su zato krivine pod pravim uglom, kao moralo se zbog katastra i slično. Asfalt je derutan, ispucao po dužini, negde naboran, što je posledica zemljotresa iz 2012. kada nas je, i njih tamo i nas ovde u Venetu mesecima treslo kao da nam je zapečaćeno da do kraja života naši kreveti i fotelje skakuću po sobi kao posednuti. Samo što je to njih tamo to više koštalo: popadali su neki crkveni zvonici, srušile se neke kuće, pao je i pogon jedne fabričice tek izgrađene, ali po metodama i proračunima mafijaškog graditeljstva koje insistira na što manjem postotku cementa u betonu ergo se cement smatra štetnim za zdravlje.

Jedne sam prilike okolnom seljaštvu razvozio semenski kukuruz pa sam zapao na farmu gde se šteta videla golim okom. Vlasnik, ljubazan jedan čovek, neimajući drugog posla proveo me je po hacijendi i pokazao kako su se na nekim mestima noseće grede razglavile, kako su zidovi „zinuli“ u ćoškovima, kako je šteta na prvi pogled sitna ali sveprisutna. Ispričao mi je priču o komšiji, („Vidiš, ono tamo je njegova kuća“) nekadašnjem posedniku sa mnogo zemlje kome se bogatstvo vremenom otanjilo pa ostala samo ta starinska kao vila i osećaj nekadanje gospoštine. Kaže mi ovaj domaćin kako je taj komšija dolazio kod njega na farmu, zagledao štetu i sve se kao zgražao, ne propuštajući da primeti, kako je, eto, njegova stara vila odolela i kako ni crep nije pao sa krova. Posle mu došla komisija za utvrđivanje štete u rutinsku posetu, kao sve je u redu, štete nema, sve dok se jedan od geometara ne dohvati kakvog uređaja pa ustanovi kako je vila potonula za celih pola metra. „Eto, rugao se meni, a vidi šta ga je snašlo“, završio je priču moj domaćin uz lagani osmeh koji je odavao čoveka duboko uverenog da se istinska pravda odmerava na kantaru nedostupnom kako ljudskoj ruci tako i ljudskom razumu. I dan danas, kada prođem tim putem mogu da u daljini vidim pomenutu vilu. Još su skele oko nje. A ima ih i oko drugih kuća i crkava. Zemljotres je velika nevolja koja se brzo zaboravlja, bar kada je reč o zvaničnom, da ne kažem državnom, pamćenju. Šteta se ili odmah popravi ili se popravka godinama oteže i kilavi.

Vila Arigona kod San Đakoma:zemljotres je učinio svoje, sada je red na Državu

I na kraju kada stignem u Pođo Rusko sve seireći okolo, više zadovoljan time što ovuda prolazim nego namerom da nekuda stignem, a kažu da je to osnovna čar putovanja, varošicu samo očešem, pošto idem ka industrijskoj zoni jer, kada se kamionom putuje, druge strane ni nema. Veoma sam često dolazio jednu firmu, ni malu ni veliku, sa nekim nepamtljivim imenom kao DFS ili SKF ili tako slično. Tu neki ljudi, na nekakvim mašinama prave poluosovine za poznate evropske proizvođače automobila . Prvo pozvonim na velikoj kapiji pa ona počne da se otvara, onda se uvučem u rikverc pošto je tako najzgodnije i otvorim zadnja vrata na kamionu. Najčešće im dovozim nekakve teške sanduke pristigle iz Kine, jer ono što Italijane mrzi da rade, završe Kinezi. Tako je to svuda, u svim industrijma i svim fabrikama, a to se vidi i prodavnicama. Na svakoj sitnici za koju se uhvatiš stoji „Made in PRC“. Tek da se zna i da ne bi bilo zabune.

E u toj firmi, radi jedan magacioner, on je odatle, iz kraja: malo zamuckuje kad govori a malo i ćopka ali se ne sećam na koju nogu. Uvek se lepo ispričamo, ja pripitam za novosti iz mesta, pa kafu popijemo, i sve bude tako obično i nekako lepo, kao da smo drugari iz zabavišta ili bar iz vojske. A nismo. Možda eto, zbog njega volim da idem u Pođo Rusko, mada ne znam ni kako se čovek zove, a i da sam znao sumnjam da bih zapamtio.

O vicevima, a i šire

E, jednom mi se, idući ka Pođu dogodio vic. Nekima, boljima i pametnijima se događa narod, a meni evo vicevi. Događanje vica je specifično životno sostajanije u kome se osetiš kao akter kakve uspele šale. A evo kako je bilo. U sred ravnice, a već blizu mog odredišta ima jedna dupla krivina, sasvim blaga i pregledna, tako da sam već sa prvog zavijutka ugledao jedinu kafanu na ovom putu, sa prostranim, senovitim i šljunkom zastrtim parkingom. Na parkingu - nikoga osim jednog „punta“ sa karabinjerskim oznakama. A teorija kaže: kada patrola karabinjera sedi sama na parkingu, a uz to veoma dokona, onda je to znak da si sasvim sigurno viđen kao mušterija za čašicu razgovora. I evo: izlazi jedan, uvek mlađi od dvojice prisutnih, u radnoj uniformi i bez pancirke i automatske puške, koje su inače, u nekim slučajevima obavezne (jedan tako opremljen stoji sa strane sa prstom na obaraču, a drugi zaustavlja i sa zaustavljenim se pita o zdravlju i familiji) Dakle, ovoga puta smo bez strogoće, opušteni. Dobar dan, dobar dan i vama. Gde ste krenuli, u Pođo Rusko. Imate li robe u kamionu, imam, Imate li papire za robu, kako da ne. Dajte mi, i vašu dozvolu i saobraćajnu dozvolu i polisu osiguranja. Izvol’te. Uze on sve to i ode u kola kod kolege. Ja sedim i čekam. Kamiondžije obično izađu i stoje pored njihovih kola, ali ja nemam taj običaj. Neka rade na miru ono što moraju, a da posla ima - ima. Sve to treba da pregledaju, sve da uknjiže, birokratija je ovde velika, zato je sve tako sporo i tromo. Kroz par minuta izlazi onaj mlađi . Izvinite, kaže, a imate li dokumente za prikolicu. Nemam. Kako nemate? Nemam. Vozite bez dokumenata za prikolicu?? Da, rekoh. Nemam ni dokumenta, a ni prikolicu. Mlađi se izbeči ka zadnjem delu mog kamiona: Pazi stvarno, a zašto me je kolega poslao da vam tražim te papire?? Pojma nemam, kažem, pitajte njega. Da je bilo publike, bilo bi i smeha. A vic bez publike i nije bog zna šta.

Ispred palate Madamma, sedišta inatlijanskog Senata. Karabinjeri i kolege kopljanici

Šerif iz našeg sokaka

Karabinjeri se u Italiji veoma često javljaju kao junaci prigodnih anegdota, U istom tonu i načinu kao kod nas policajci. Često sam nailazio na viceve koji su identični sa našima. Ko je od koga uzeo, nije bitno, bitno je da je u oba slučaja uniformisana vlast izložena nekoj vrsti poruge. Jedan od najkraćih i najžešćih javlja se u formi sasvim jednostavnog pitanja: Zašto na vratima karabinjerskih kola piše „karabinjeri“? Odgovor: zato da u kola ne bi ulazili kroz auspuh.

Iako se na konto gore rečenog to nikako ne bi moglo tvrditi, činjenica je da su za Italijane karabinjeri najomiljeniji uniformisani likovi. Kada hoće da nekom pripreti, prosečan Italijan neće reći da će pozvati policiju, već karabinjere. Od nastanka Italijanske države 1861. godine pa na ovamo, stvaran je kult karabinjera kao delioca pravde, personifikovane Države koja ne gleda na to ko je ko već brani žrtvu, a kažnjava krivca. Nije uvek i svuda bilo tako, ali kult, sam po sebi ne insistira na tome da nešto jeste već da se misli kako nešto jeste, a kada to utuvimo, onda ćemo se i ponašati u skladu sa onim što nije bilo ali smo verovali da jeste. U tome je tajna svake propagande. Otuda je popularnost karabinjera među ovdašnjim narodom, bazirana na činjenici da su oni uvek prvi kada dođe do nevolje, da su požrtvovani, nezlonamerni i da se, ako si nešto lakše zabrljao (posebno u saobraćaju) sa njima uvek možeš dogovoriti, kao: kajem se, neću više, i mirna Bosna, sve se završi bez zapisivanja i kažnjavanja. Stranci obično ne znaju (a zašto bi i znali) da su karabinjeri u stvari rod vojske, a ne policije. Objekti u kojima su smešteni se zovu kasarne pa su tako i tretirani. Okolo je visoka ograda, prozori su sa rešetkama, vrata ojačana ili blindirana, ulaz moguć samo uz najavu i prethodno identifikovanje.

San baksuznog kralja

Parada za dan Republike 2. jun. Karabinjeri u svečanim uniforma. O pasu – sablja u rukama automatska puška 'beretta AR 70/90'

Ovaj rod vojske je nastao kao ideja jednog nesrećnog i nadasve baksuznog vladaoca imenom Vitorio Emanuele Prvi od Savoje. U vreme vladavine njegovog pokojnog babe Vitorija Amadea Trećeg (Italijani kažu Amedeo) u susednoj francuskoj se bila podigla snažna bura sekularnih razmera koja je na tumbe preokrenula staru učmalu Evropu. Nominovana je kao Francuska buržoaska revolucija. Pokojni babo je bio kralj Kraljevine Sardinije, kraljevine koju su, osim istoimenog otoka činili Pijemonte (sada italijanska regija) Savoja (sada francuska teritorija) i neki delovi današnje Švajcarske. Babo Amedeo, kao ni svi drugi kraljevi nije ljubio revoluciju, što ne bi bio nikakav problem, da sa druge strane granice nije imao silnu vojsku pod komandom onog malog Korzikanca koji je uobičavao da se portretiše sa rukom u mundiru. On Sardinijsku kraljevinu i njenog kralja nije čak ni udostojio rata, nego ih je jednostavno pregazio u roku od tri dana imajući na pameti mnogo žešće igrače koji će mu tridesetak godina kasnije doći glave: Austriju, Rusiju i Englesku. Njegov naslednik, pošto je Amadeo, smoren opštom evropskom konfuzijom, naprasno umro) prvorođeni sin Karlo Emanuele, brojem Četvrti, je pokušao da tokom par narednih godina spor nekako izgladi i obezbedi kontinuitet vlasti, ali se sve završilo samo Napoleonovom milosrdnom odlukom da celoj familiji dozvoli da napuste prestonicu Torino, sa onoliko svoje imovine koliko je moglo da stane u trideset kočija, i zapute se ka Bolonji. Odatle su se, uz mnogo peripetija prebacili na svoju ostrvsku zemlju Sardiniju gde su sačekali kraj rata i Napoleonov pad. Naravno ne svi. Kralj Karlo Emanuele Četvrti je umro 1819. a nasledio ga je njegov brat već pominjani Vitorio Emanuele Prvi. E upravo njemu se desio najružniji san koji može da odsanja jedna krunisana glava: da se vrati u svoju zemlju gde je do povratka vladao drugi gospodar, da zatekne sve izmenjeno (revolucija je na tumbe izokretala postojeće odnose, a sve što je u društvu valjalo nosilo je napoleonovski pečat i živelo napoleonovskim entuzijazmom. Sada je kola trebalo okrenuti unazad, protivno točku istorije, što je Vitoriju i uspelo, ali zakratko. Međutim, za glavni tok naše priče dragoceno je zamisliti sliku gde se on vidi kako na konju, okružen kuražnom ali malobrojnom pratnjom ulazi u svoj Torino u kome mu se sve gadilo: od blistavog Napoleonovog mosta, do sređenih i popločanih ulica, pa do toga da su srećni podanici jedva negde izbunarili nekoliko zastava sa znakom dinastije Savoja: belim krstom na crvenoj podlozi. Vitorija je čekalo mnogo posla, a raspolagao je sa malim moćima. Najvažnije mu je bilo da reformiše vojsku i u vojsci stvori jedan elitni korpus koji će na sebe uzeti brigu o javnom redu. Tako su 13. jula 1814. godine nastali Kraljevski karabinjeri koji su osim propisanih zadataka u borbi protiv razgoropađene hajdučije izazvane dugim interregnumom, imali za cilj da vladaru podignu nivo sopstvenog samopoštovanja; morali su u svakom pogledu da budu izuzetni: i stasom i držanjem i uniformom. Da tu nije bilo šale svedoči i činjenica da je svaki momak koji je hteo da pristupi karabinjerima, osim telesne snage i zdravlja morao da demonstrira i veštinu čitanja i pisanja. Imati na početku XIX veka kompletan rod vojske sastavljen od pismenih ljudi nije bila činjenica za potcenjivanje.

Tamo gde su karabinjeri, tu su i karabinjerke

Stoga i dan - danas ovdašnje građanstvo prema karabinjerima gaji posebno uvažavanje a i iz istih razloga oni, kada patroliraju gradskim ulicama, u vreme praznika ili jeku turističke najezde, liče na prinčeve iz nekakve bajke koji su iznenada „dobili voljno“ i umešali se među običan narod. Na različite načine su učestvovali u svemu onome što se zove novijom italijanskom istorijom, delili sudbinu Države sa promenljivom srećom kako po nju tako i po njih, pa dočekali i to da isprate na brod poslednjeg italijanskog kralja Umberta Drugog, prethodno mu uručivši kartu samo u jednom pravcu. Tako su prestali da budu Kraljevski karabinjeri i prešli u službu Republike ali su stare manire do danas zadržali: nastojali su da u svakoj prilici budu barem malo iznad onoga što se podrazumeva pod običnom vojničkom ili policijskom službom.

A vicevi? Vicevi su samo danak koji su morali da plate razbarušenom duhu svog naroda.