Dan kada je umrla Monarhija
Početkom meseca drugoga juna, republika Italija je napunila tačno sedamdeset godina što je obeleženo neradnim danom i paradom u glavnom gradu. Ovogodišnji Dan republike će biti zapamćen po tome što se nije radilo cela četiri dana jer je praznik „pao“ u četvrtak, od petka je napravljen „mostić“ ka vikendu, a vikend je vikend. Da je praznik, kao što se dešavalo, zapao za subotu ili nedelju, niko ga, osim zvaničnika, ne bi ni primetio. Italijani se ne štrecaju bog zna koliko na državne praznike u smislu njihovog istorijskog značaja, što je pojava prilično raširena po Evropi, bar kako javljaju elektronski mediji. Možda su u tom smislu Francuzi nešto „potkovaniji“ ergo su njihovi značajni datumi u tesnoj vezi sa istorijom Evrope i njenim civilizacijskim identitetom. Za ostale ne znam, ali za ove ovdašnje, moje sužitelje, znam. Na istoriju se po ovdašnjim školama ne troši mnogo časova, a pogotovo je loše tretirana ova novija.
Ovogodišnja parada se razlikovala po tome što su na čelu povorke marširali italijanski gradonačelnici, njih četiri stotina na broju. Posle su prodefilovali đaci, pa invalidi, pobednici na paraolimpijskim igrama pa vojnici sva tri vida oružane sile. Išlo se peške, bez motorizacije, oklopa i raketa . Nije bilo niti aviona, osim uvek prisutnih „Trobojnih strela“, specijalne eskadrile uvežbane za akrobatske letove. Italijani se drže principa po kome parada služi kao počast Prazniku, a ne kao pretnja nekome ili zbog nečega i hvalisanje „svijetlim oružjem“. Na tribini je bio kompletan državni vrh: predsednici Republike, Vlade i Senata, kao i predsednica Parlamenta.
Ali, šta se to praznovalo? Šta se to zbilo pre sedamdeset godina što se danas računa kao rođendan Republike?
Godine 1946. drugog juna, Italijani su se glasanjem na referendumu imali odlučiti da li bi želeli da njihova država i dalje ostane kraljevina, kakvom je bila od 1861. godine, ili da postane republika. Na birališta je izašlo skoro 25 miliona glasača, odnosno 89,1 odsto od celokupnog glasačkog tela koje je ovoga puta, po prvi put u istoriji obuhvatilo i žene. Kao što se vidi iz priloženog, pobedila je republika sa 54,3 posto glasova prema 45,7 koliko je bilo naklonjeno monarhiji. Republikanci su „pretegli“ za milion i 980 hiljada glasova. Ipak, ovo neće biti priča o Republici pošto bi ista iziskivala kud i kamo ozbiljniji pristup temi. Dana kada je rođena Republika, umrla je Monarhija. Ovaj tekst je posvećen upravo ovoj smrti, odnosno sudbini poslednjih u nizu krunisanih glava kuće Savoja koje su konačno zakatančile vladavinu dinastije prisutne na ovim prostorima punih devet stotina godina.
Taksena marka od dvanaest lira
Nesporno je da je dolazak Musolinija na vlast u januaru 1925. godine preokrenuo tok Italijanske istorije i usmerio ga u pravcu koji je doveo do sloma kako Države tako i vladajuće dinastije. Opis ovog „ventenija“ (dvadesetljeća) kako ovaj period nazivaju Italijani bi bio vredan ozbiljnije studije, tako da ćemo ga preskočiti i osloniti se na nekoliko opštih mesta koje je prosečan čitalac stekao gledanjem italijanskih filmova sa tematikom iz tog perioda. Naša priča će početi slikom na kojoj se vidi italijanski kralj Vitorio Emanuele Treći (neki bi rekli Viktor Emanuel, ali je meni bliže originalno ime) kako u jednoj od odaja Vile Marija Pija u Napulju, za pisaćim stolom potpisuje abdikaciju u korist svog jedinog muškog naslednika Umberta od Savoje, sve do tog trenutka titulisang kao Princ od Pijemonta. Četvrtak je 9. maj 1946. Popodne. Kralj piše polako po listu hartije na kojem je zalepljena taksena marka od dvanaest lira. Jeste da je u pitanju suveren i da se njemu može kako mu se hoće, ali birokratija je birokratije. Bez te marke, abdikacija ne bi bila validna, odnosno, ni kraljev potpis ne bi vredeo lule duvana. U tom bizarnom detalju ogleda se sva sila rigidnog i neumoljivog državnog sustava u kome je sve potčinjeno formi, a forma nije potčinjena nikome i ničemu. Da se stari Kralj nije držao čvrstih regula svog kraljevskog doma po kojima „jedan Savoja uvek vlada sam“, te da je abdicirao odmah nakon kapitulacije Italije u leto 1943. godine, sve ono što je usledilo nakon njegove konačne „ostavke“ bilo bi izbegnuto. Italija bi imala mladog kralja za koga bi se moglo reći da nije bio kompromitovan saradnjom sa fašistima, vlast bi se postepeno konsolidovala i sve bi se nastavilo uobičajenim tokom, odnosno, moglo bi se bar tako pretpostaviti. Razjedinjena i zakrvljena građanskim ratom koji je besneo na njenoj teritoriji od kapitulacije pa do konačnog oslobođenja zemlje, Italija se suočila sa usponom sve radikalnijih političkih snage, pre svega na levici, koje su smatrale da se dinastija kompromitovala podrškom fašističkom režimu te da se o njenoj budućoj sudbini mora odlučiti referendumom. Pod velikim pritiskom predstavnika savezničkih snaga i domaće opozicije kralj je jedva prihvatio da u leto 1944. svog sina imenuje za generalnog namesnika kraljevine, što je trebalo da prikaže volju krune da konačno okrene list i odrekne se sramne prošlosti. Ipak, Vitorio Emanuele je i dalje formalno ostao na prestolu sve do ovog majskog dana 1946. godine. Do zakazanog referenduma bilo je ostalo još nešto manje od tridesetak dana , koliko će u stvari i trajati vladavina Umberta Drugog, posprdno nazvanim Majski kralj.
Samo nekoliko sati kasnije, Vitiorio Emaneuele je, zajedno sa svojom suprugom Jelenom od Crne Gore, prevezen motornim čamcem na krstaricu „Vojvoda od Abruca“, koja je u pratnji jedne torpiljerke isplovila iz Napuljskog zaliva i uhvatila se širokog mora, u pravcu egipatske luke Port Said. Kraljevski par je ispratilo nekoliko najbližih saradnika kao i njihov sin, novoimenovani ali još uvek nekrunisani kralj Umberto Drugi. Ali, zamrznimo za trenutak scenu kraljevskog oproštaja i zapitajmo se ko je uopšte taj Vitorio Emanuele Treći, od Savoje, Kralj Italije, imperator Etiopije, kralj Albanije i Prvi maršal Imperije, kako je titulisan u vreme musolinijevskog cirkusiranja Državom , njenom politikom i njenim simbolima?
Jedan kralj, isuviše mali…
Rođen je kao prvo i jedino dete drugog po redu italijanskog kralja Umberta Prvog i supruge mu Margarite Savojske. Već ovaj sasvim prozaičan podatak da je on uopšte rođen odvodi nas u nove i sve zanimljivije rukavce ove priče čemu ćemo se, i čitalac i ja, na obostrano zadovoljstvo prepustiti. Vitorijevi roditelji bili su bliski rođaci, deca dva rođena brata: Vitorija Emanuela Drugog italijanskog kralja i brata mu Ferdinanda, Vojvode od Đenove. Nije bilo retko da su se u familiji Savoja, tokom njene duge istorije, bliski rođaci međusobno ženili i udavali, tako da ovaj brak nije važio za neko posebno čudo, tim pre što je i sam Vitorijev deda i imenjak, pomenuti Vitorio Emanuele II, bio oženjen sestrom od rođene tetke. Ovde ćemo da zastanemo sa nabrajanjem e da bi smo izbegli moguću vrtoglavicu od svih tih plavokrvnih imena i vratimo se našem junaku.
Genetika ume, kao što se zna, da u ovakvim slučajevima bude krajnje nemilosrdna, što po evropskim dvorovima nije bilo retko, ali je malom Vitoriju unekoliko progledala kroz prste. Rođen je kao zdrav dečak, sasvim očuvane inteligencije, ali mu je zakinuto na stasu, tačnije nogama, koje su u odnosu na telo bile više nego nesrazmerne. Bio je visok svega 153 santimetra, što se nije moglo smatrati za normalno. Zlobnici, a takih je u dvoru i oko dvora bilo tušta i tma, tvrdili su da je Vitorio takvom svojom građom „povukao“ na majku koju je, kako u Banatu kažu, petao mogao da kljucne, zna se već gde, a da ne skače mnogo visoko. Stoga je naslednik italijanskog trona, čim je njegov fizički nedostatak javno percipiran, dobio nadimak Sabljica. Normalna sablja je bila isuviše dugačka za njegove kratke noge, tako da su morali da mu skuju portabl model. I eto nadimka
Tek da bi se uočila proporcija: Vitorio Emanuele III sa svojim prijašinom belgijskim kraljem Albertom Prvim.
Mladi princ je u više navrata pokušao da se dokaže kao zavodnik, što je u familiji bio ne samo običaj već neka vrsta hobija. Tata Umberto je bio šampion te vrste, ali njegova supruga Margarita nije imala razumevanja za ovu pasiju. Nakon što je otkrila njegovu prvu vezu sa jednom kontesom, koja je bila prva Tatina ljubav i to ostala do kraja njegovog života, mama Margarita je konačno povukla zasun u njihovom bračnom životu i nastojala svim silama da nevernom suprugu vrati milo za drago. Ipak, mama i tata su se maksimalno trudili da u javnosti zadrže predstavu o sebi kao srećnom i zaljubljenom paru. Italijani s kraja XIX veka su obožavali svoju kraljicu Margaritu, a i dan - danas, kada u bilo kom delu sveta, u nekoj piceriji bude poručena istoimena pizza, to biva u njenu slavu. Naime, napolitanski kuvar Rafaele Espozito je prvu ovakvu pizzu napravio upravo u kraljičinu čast, a nadev od paradajza, mocarele i bosiljka složen je u formi i boji italijanske zastave. Kraljica je veoma volela automobile, majstorski je vozila, ali je još više bila sklona bisernim ogrlicama, koje joj je kraljevski suprug svako malo poklanjao.
Margarita od Savoje u poznijim godinama sa svojim omiljenim biserjem
Zlobnici su tvrdili da je svaka nova biserna niska označavala novu ljubavnu avanturu kralja zavodnika, pa je skupim poklonom želeo da se iskupi kod supruge. Ali, gde ja odoh?! Ljubavne avanture u familiji Savoja vredne su nekoliko podužih nastavaka ove priče, dok bi samo bi na Vitorijevog dedu i imenjaka, Vitorija Emanuela Drugog, otišla jedna podebela knjiga. Moraću samo, kao reklamu narednih tekstova na ovu temu, da skrenem pažnju na neverovatnu sličnost njegovog erotskog profila sa slikom koju je za sobom ostavio naš Svetli Knjaz Miloš Obrenović. Niti jedan niti drugi sklonost ka intimnoj higijeni nisu ubrajali u ženske vrline. Naprotiv. Ali, o tom – potom Mi se vraćamo našem junaku.
Stižu Crnogorci
Dežurne torokuše tog vremena su sasvim sigurno znale ko je upriličio prvi Vitorijev susret sa budućom suprugom Jelenom, kćerkom Knjaza crnogorskog Nikole Petrovića Njegoša. Zvanično, taj podatak nije poznat, ali se zna samo jedno: mladi princ naslednik se tokom prvog viđenja zaljubio kao kakav pubertetlija. Sreli su se na otvaranju Međunarodne izložbe savremene umetnosti koja će se potom pretvoriti u čuveni Venecijanski bijenale. Jelena je bila u pratnji svoje mlađe sestre Ane pridružene za slučaj da poznanstvo Princa i starije Petrovićeve „ne upali“. Zaljubljeni par se potom sreće i u čuvenom venecijanskom teatru Feniće, a već sledeće godine, nakon još jednog susreta u Rusiji, Vitorio odlazi u Crnu Goru da zaprosi ruku svoje izabranice. Može se samo zamisliti očaranje Knjaževe okoline kada su prvi put ugledali „zetonju“ od metar i po. Ali, kralj je kralj, a kraljevima se u noge ne gleda. Izbor mladenke je na italijanskom dvoru opravdavan „osveženjem“ dinastičke krvi otanjene množestvom brakova između bližih i daljih rođaka. Ali, za razliku od mnogih drugih, ovo je bio brak iz ljubavi.
'Tast Evrope' sa kćerkama, sinovima, zetovima i unucima: Kralj Nikola Petrović Njegoš sa suprugom Milenom, sinovima, kćerima i zetovima . Vitorio je prvi sa leva u drugom redu. Prvi s leva u prvom redu je princ Aleksandar Karađorđević, potonji kralj Jugo
Mada, zli jezici nisu mirovali. Mladoženja je nevesti bio do ramena, a njeno poreklo je izazvalo pravu konsternaciju među nobl familijama tog vremena, što će se mnogo godina kasnije ponoviti u slučaju prvorođene unuke ovog sada tek venčanog para (koja će se udati za Aleksandra Pavlovog Karađorđevića). Njihovo venčanje je u ondašnjoj štampi nazivano „svadbom suvih smokava“, uz očiglednu aluziju na privrednu moć Kneževine Crne gore, a nobildone usta nisu zatvarale od silnih ogovaranja i duhovitih opservacija. Kraljeva rođaka Elena d’Aosta, supruga njegovog brata od strica, inače, poreklom od Orleana, smislila je nadimak za novopečene mladence nazvavši ih „Kurtatone i Montanara“. Kurtatone dolazi od „corto“ (u dijalektu - curto) što bi značilo kratko, odnosno u ovom slučaju kratki, kratkonogi, a montanara je brđanka, gorštakinja. Ista dama je novopečenu jetrvu i imenjakinju nazivala „ma cousine la bergére“ što će reći – „moja rođaka čobanica“. Svoju „slobodu govora“, rođaka je skupo platila: njen plemeniti muž je smesta dobio prekomandu u Libiju, tadašnju italijansku koloniju, gde je gospođa mogla do milje volje da smišlja nove nadimke.
Jelena od Crne Gore, italijanska Kraljica
Mladenci su se strasno posvetili samima sebi i gledali da što više udovolje jedno drugome. Prvo su kupili zasebnu kuću e da ne bi bili na očima jezičavih dvorjana u Kvirinalu, pa su je sami uzeli sređivati pretvorivši je u svoje ljubavno gnezdo. Išli su zajedno na pecanje, on je sakupljao stari novac, pa je ona počela da sakuplja poštanske marke, on nije voleo da pleše pa je prestala i ona, on nije imao sluha pa je i ona prestala da svira vilinu, a odustala je i od pisanja poezije čime se do tada iz hobija bavila. Poslednja njena pesma objavljena je na latinskom jeziku godine 1904 u ruskom časopisu „Nedelja“ uz potpis „Plava leptirica“. Kao i većina njenih sunarodnika Jelena je lako učila strane jezike, tako da je brzo savladala italijanski, francuski i ruski je znala iz vremena svog školovanja u Rusiji, a dobro je govorila i novogrčki. Da bi bila po volji svome mužu, a naročito svekru koji je bio očaran njenom vanjštinom, naučila je i pijemontski dijalekt i govorila ga, ne tako dobro kao domoroci, ali, po svedočenju mnogih, sasvim pristojno.
Kralj - vojnik
Ono što je vrlo brzo počelo da brine kraljevski dom i državni vrh je činjenica da svo to očijukanje , maženje i paženje mladog para nije davalo očekivani rezultat koji je u ovakvim brakovima bio više nego važan. Cele četiri godine princeza nije ostajala u drugom stanju što je njenu svekrvu dovodilo do pravog očajanja. Ona je iz već pominjanih razloga vezanih za biserne ogrlice , rodila samo jedno dete tako da se osećala veoma odgovornom za budućnost dinastije. Tek, godine 1900. objavljena je dugo očekivana vest i to samo nekoliko meseci nakon što je u leto te godine u Monci ubijen Italijanski kralj Umberto Prvi, ne dočekavši da vidi svoje prvo unuče. Sledeće godine rođena je princeza Jolanda od Savoje. Njen tata tridesetdvogodišnji Vitorio Emanuele stupio na italijanski presto i svome imenu dodao nastavak Treći. Do prvog svetskog rata mladi kralj je stekao još četvoro dece, od kojih tri kćeri i jednog sina, naslednog princa Umberta.
Kraljevski par sa decom: Jolanda, Mafalda, Umberto, Đovana… nedostaje najmlađa Marija koja još nije bila rođena. Đovana koju majka drži u naručju će postati bugarska carica, a Mafalda (devojčica uz očev skut) će stradati u koncentracionom logoru Buhenvald
Ovo će biti i najplodniji period Vitorijeve vladavine koja će trajati 43 godine. Na unutrašnjem planu on je zagovornik širokih reformi usmerenih ka učvršćenju socijalnog mira i ublažavanju oštrog kontrasta između rada i kapitala. Promoviše čitav niz zakona koji idu na ruku radnim slojevima stanovništva, uvodi kompletno osnovno obrazovanje za svu decu, bez obzira na socijalno poreklo , favorizuje socijalno i zdravstveno osiguranje, tako da ga mnogi njegovi savremenici opisuju kao kralja - socijalistu. Rezultat ovog angažovanja uz ekspanzionističku i kolonijalističku spoljnu politiku, koja se u jednom svom periodu oslanjala na podršku carske Rusije, dovela je italijansku ekonomiju na zavidno sedmo mesto u svetu. U Prvom svetskom ratu, Italija je proglasila neutralnost a potom, 1915. godine pristupila trojnoj alijansi koju su činile Velika Britanija, Francuska i Rusija, ali tek nakon obećanja da će zauzvrat dobiti tražena teritorijalna proširenja. Od početka ratnih sukoba sa Austrougarskom, Vitorio Emanuele boravi na frontu. Ne rukovodi ratnim operacijama, ne meša se u rad vrhovne komande, ali svakoga dana obilazi prve borbene linije. Tada je dobio novi, ugledniji nadimak. Prozvali su ga „Il Re – soldato“, Kralj – vojnik. Za to vreme Kraljica Jelena se angažuje na humanitarnim poslovima. I ona i svekrva joj rade kao medicinske sestre sa punim radnim vremenom, a na njihovu inicijativu je kraljevska rezidencija Kvirinale pretvorena u bolnicu. Ovo nije bilo prvi put da se kraljica Jelena angažovala na humanitarnim poslovima: njena popularnost među podanicima dostigla je vrtoglave visine još 1908. godine kada je delove Kalabrije i Sicilije pogodio jak zemljotres praćen snažnim cunamijem. Kraljica nije žalila ni truda ni novca da se ugroženi stanovnici ova dva područja zbrinu na što bolji način. I sada je činila sve što je mogla, a na kraju rata organizovala je rasprodaju dvorskih dragocenosti kako bi se što pre isplatili ratni dugovi.
Dva igrača loše sreće. Benito Musolini i Vitorio Emanuele III
Mnogi italijanski istoričari su ubeđeni da je Kralj mogao da zaustavi italijanski fašizam samo da je to hteo. Ali nije. Strah od revolucionarnih promena koje su zahvatile Evropu, narastajuća snaga organizovanog radništva ubedili su Vitorija Emanuela, da malo čvrste ruke ne bi bilo na odmet. A posle je sve išlo svojim tokom po onoj znanoj: „Ko s đavolom tikve sadi…“. Sticao se utisak da je od te treće decenije dvadesetog veka italijanskom kralju sve postalo pomalo višak, uključujući i samu vladavinu. Sve se manje mešao u svoj posao, sve više putovao, pecao, a na numizmatičkom planu postizao veoma značajne rezultate. Pod Musolinijevom palicom (tačnije pendrekom ) Italija je sve više ličila na populističku maskeradu sa pevanjem, pucanjem i premlaćivanjem. Iako se, kao, držao po strani, kralj je kao šef države potpisao (mada nije morao) niz fašističkih zakona koji su dali pravni osnov za zavođenje surove i sirove fašističke diktature. Račun je ubrzo stigao na naplatu.
Naslednik
Nakon prvih uspeha na početku rata usledili su i prvi veći porazi da bi zavesa pala već sredinom 1943. godine. Kralj popušta pod pritiskom snaga koje u Musoliniju vide glavni uzrok sloma italijanske oružane sile i naređuje da, doskora neprikosnoveni diktator, bude uhapšen. Potpisivanje kapitulacije baca državu u potpuni haos. Vojska je obezglavljena, ostavljena bez ikakvih instrukcija, raspad je potpun. Nemci se svirepo svete, sa juga nadiru saveznici. Bombardovanja su svakodnevna. Kralj i grupa njegovih saradnika, za koje se ovako sabrane nije znalo šta su: niti vlada, niti vrhovna komanda, niti ljubitelji opere, tačnije oni koji su se našli u izbegličkoj koloni koja je pobegla iz Rima i posle niza peripetija, domogla se Brindizija, sklepali su državnu tvorevinu imenom Južna Kraljevina, što je trebalo da bude neka vrsta antifašističke opozicije Italijanskoj Socijalnoj Repubilici (Repubblica di Salo) koju je, uz pomoć Nemaca, formirao vaskrsli Benito Musloni.
Ceo ovaj period italijanske istorije od sredine 1943. do referenduma 1946. godine krcat je burnim i tragičnim zbivanjima. Mi smo upravo ispratili starog Kralja na njegov put bez povratka i sreli se sa novim, Umbertom Drugim od Savoje, u čijim venama je tekla i junačka krv Petrovića Njegoša, što se najviše dalo videti po njegovom stasu.
Visok, lep i introvertan: Umberto Drugi Savojski
Bio je vitak i naočit muškarac, veoma nalik tadašnjem prototipu holivudskog glumca, besprekorno odeven, i isto tako izbrijan, nonšalantnog ali gospodstvenog držanja i važio za veoma rado sanjani san mnogih gospođica nezavisno od njihovog socijalnog statusa. Odgajan pod stegom rigidne dvorske etikecije i nametnute militarne čvrstoće, uz određenu prirodnu sklonost, izrastao je u ličnost bez jače izražene volje. Usađena mu je bezuslovna poslušnost prema ocu, a od politike su ga držali na pristojnoj distanci pošto Tata nije podnosio da mu se bilo ko od familije petlja u posao. Oženio se 1930. godine Marijom Žoze od Saksonije Koburga, kćerkom belgijskog kralja Alberta Prvog. Brak je sklopljen iz čistog računa, a mladi par skrojen po meri apsolutnog nepodudaranja karaktera, interesovanja i sklonosti.
Marija Žoze od Belgije, Kraljica Italije sa stažom od samo 40 dana. Lepa, komunikativna, sklona sportu i umetnosti.
Marija je bila sportski tip, ljubitelj skijanja, muzike, znalac moderne književnosti, uvek okružena obrazovanim svetom, neformalna i opuštena što je njenog svekra ponekad dovodilo do kontrolisanog ali očiglednog besa. Kada je politici reč, prinčevski par je delio veoma slična opredeljenja: nisu bili preterano naklonjeni niti Musolinija niti fašizmu uopšte. Doduše, ova relacija je imala dve bitne faze: prvu, obojenu obostranim mada diskretnim uvažavanjam, i drugu koja nastupila sa jačanjem Italijansko – Nemačkog saveza i izbijanjem drugog svetskog rata. Mari Žoze je tada počela da pokazuje otvoreni animozitet prema državnoj i vojnoj sili koja je pregazila njenu otadžbinu Belgiju , dok je njen suprug bio više nego skeptičan prema italijanskom fašističkom cirkusu. Mnogo godina nakon rata, iz anala britanskih obaveštajnih službi moglo se saznati da je Princeza još 1938. godine pokušala da organizuje grupu koja bi izvela državni udar i uklonila Musolinija sa političke scene. U tom smislu nije se odmaklo dalje od jednog pripremnog sastanka upriličenog u dubokoj konspiraciji nakon čega se od ove ideje odustalo, a glavni akter Mari Žoze, koja je poživela sve do 2001. godine, nikada o tome nije govorila. Prinčevski par je obezbedio sasvim pristojno potomstvo: tri kćeri i jednoga sina.
Prinčevski par sa prvorođenom decom: Marijom Pijom i Vitorijom Emanuelom. Marija Pija će se 1955. godine udati za Aleksandra Pavlovog Karađorđevića sa kojim će imati četvoro dece.
Vitorio Emanuele nije dobrim okom gledao na sina naslednika. Kada mu je početkom 1944. rečeno da bi bilo više nego dobro ako bi abdicirao, odgovorio je da bi on to rado učinio „kada bi imao kome da poveri teret vlasti“. Pristao je samo da sina proglasi za namesnika i to tek kada je „dogorelo do nokata“ u užasnom vremenu ratne završnice o čemu je već bilo reči na početku ovog teksta. Umberto je postao formalni šef države, ali u tom smislu što je samo potpisivao ono što mu je podnošeno, dok su se odluke donosile na drugim mestima. Međutim, on se, na iznenađenje mnogih, svojoj novoj dužnosti posvetio punom snagom, predanošću i izuzetnim nervom za kompromis. Budio je simpatije čak i kod onih koji „po opisu radnog mesta“ nikako ne bi trebalo da ga podnose. Njegov korektan odnos prema svima kao i konačna abdikacija starog kralja veoma su zabrinuli zagovornike republike. Sa Umbertom Drugim poljuljani ugled Monarhije počeo je da se učvršćuje, a monarhistički apetiti pojačavaju do te mere, da se u pojedinim desničarskim krugovima počelo razmišljati o tome da je najavljeni referendum čist višak koji bi trebalo zaobići i novog kraja ustoličiti bez prethodnog izjašnjavanja biračkog tela. Novonastala situacija je do te mere zaoštrena da vrh Komunistička partije Italije (PCI) izdaje proglas u kome je stajalo da će na ovakve pokušaje biti odgovoreno ravnom merom, odnosno mobilizacijom najširih slojeva naroda. U ovako grozničavoj atmosferi započinje predreferendumska kampanja u kojoj se ne štedi (na sreću samo verbalna) municija.
Zemlja je potpuno podeljena. Obe sukobljene strane organizuju po velikim gradovima veoma posećene mitinge i kontramitinge, atmosfera je vrlo zapaljiva, očekuje se samo varnica. Ipak, sve je prošlo bez incidenata. Generacije Italijana koje su stasale u okolnostima fašističke diktature a nakon pet godina krvavog rata koji je odneo nebrojene ljudske žrtve, pokazale su neočekivanu političku i civilizacijsku zrelost . Politička bitka u ime Republike i Monarhije, vođena je isključivo posredstvom novinskih komentara, zidnih plakata i vatrenih govora.
Interpelacija i posledice
U prvim satima, nakon okončanja glasanja izgledalo je da je Monarhija u vođstvu, jer su rezultati stizali sa punktove gde je ona imala nesumnjivi ugled i podršku. Tri dana kasnije, petog juna, se već operisalo za prvim nezvaničnim rezultatima koji su ukazivali na pobedu Republike. Kralj Umberto Prvi smesta je naložio da njegova porodica, supruga i četvoro dece, budu ukrcani na brod (isti onaj kojim su otplovili njegovi roditelji) i prevezeni u Portugaliju. Italija je podeljena dubokim jazom na republikanski sever i monarhistički jug. Ekstremi zabeleženi na obe strane jasno govore o snazi ovog kontrasta: dok je na severu, u regionu Trenta 85 odsto birača bilo na strani republike, dotle je u Kampanji (Napulj) 76, 5 odsto glasalo za monarhiju. Razlozi ovakvoj podeli su istorijski i duboko italijanski. Ovo, međutim, nije bio kraj izbornih okršaja. Potpuno neočekivano jedna grupa profesora prava sa Univerziteta u Padovi, sedmog juna podnosi interpelaciju Kasacionom sudu ukazujući na evidentnu grešku u postupku brojanja. Pozivajući se na jedan Namesnikov akt od pre nekoliko meseci, pravnici ukazuju na činjenicu da je trebalo utvrđivati većinu u okviru ukupnog broja glasalih a ne, kao što je učinjeno - na osnovu broja važećih glasačkih listića. Dakle, prilikom brojanja nisu uzimani u obzir nevažeći listići, što u ovakvo tesnom odnosu glasova za i protiv, nije bilo za potcenjivanje. Pravnici jesu bili u pravu, postojao je takav dokumenat, ali je postajao još jedan iz koga se moglo zaključiti da je glasanje izvedeno kako treba. Stvorena je klasična italijanska iznudica u kojoj može i ovako i onako, a istovremeno ne može nikako. Gubitnici traže ponavljanje izbora, pobednici neće ni da čuju. Dvorski krugovi nagovaraju Kralja na državi udar, trgovi su preplavljeni nezadovoljnim građanima, zvecka se oružjem… U velikim demonstracijama u Napulju gine sedmoro ljudi. Država je na ivici kolapsa i građanskog rata. Sudije Ustavnog suda na kojima je bilo da prelome „ni po babu, ni po stričevima“ su ostale neodlučne čime je doliveno ulje na vatru. Našavši se u pravnom vakuumu, privremena vlada donosi sudbonosnu odluku da na sebe preuzme funkciju privremenog šefa države. Kralj, po prirodi svojoj nesklon nasilju, čini korak koji će staviti tačku na vladavinu kuće Savoja ali i na višegodišnju traumu kroz koju je prolazila njegova zemlja: odlučuje da već trinaestog juna popodne napusti Italiju. Tačno u šesnaest sati sa aerodroma Ćampino poleteo je put Lisabona avion čiji je jedan od putnika bio poslednji italijanski kralj. Na krovu Kvirinala, dotadašnje kraljevske rezidencije, posebno ovlašteni osmatrač imao je zadatak da u trenutku kada se avion bude vinuo ka nebu, sa glavnog jarbola skine kraljevsku zastavu .
Sutrašnja izdanja novina su se na svojim naslovnim stranama detaljno pozabavila kraljevim odlaskom. List „Nuovo Corriere della sera“ obaveštava da je „Umberto Drugi, veoma bled ali dobro raspoložen i nasmejan pozdravio prisutne i onda se popeo u avion“, dok „La Gazzetta del popolo“ sa olakšanjem konstatuje da je „Kralj otišao u egzil , zemljom zavladao spokoj, a oružane snage sačuvale uzornu disciplinu“. Dan kasnije, 15. juna, italijanski listovi su se bavili kraljevim dolaskom u Barselonu i srdačnim dočekom koji mu je tamo priređen. Dan kasnije novine javljaju o njegovom srećnom prispeću u Lisabon, gde se pridružio porodici, ali ta vest više nije od prvorazrednog značaja. Zasenile su je informacije o startu prvog poratnog „Giro d’Italia“.
Šesnaestog juna u Italiji više niko nije pominjao monarhiju. Ljudi su imali preča posla.
Unuk i sin poslednjeg Italijanskog kralja: građani Emanuele Filiberto i Vitorio Emanuele sa italijanskim pasošima koje su dobili 2002. godine kao i pravo da mogu da stupe na tlo Otadžbine
Ustavom Republike Italije, bivšim kraljevima, Vitoriu Emanuelu Trećem i Umbertu Drugom, njihovim suprugama i muškim potomcima, zabranjen je ulazak i boravak na teritoriji Republike. Ovaj član Ustava ukinut je Ustavnim zakonom iz oktobra 2002. godine.