Njujork Tajms o Valjevu, Brankovini i Mionici 1913. godine
Ne navodeći ime autorke, Njujork Tajms je 13. februara 1913. godine objavio putopis kroz Srbiju, između ostalog i dolazak u Valjevo, Bankovinu, Mionicu. Njihova najava teksta je neobična, utoliko pre što je i ovaj list 1904. pisao o knjizi „Kroz zemlju Srba“ Meri Edit Daram, odakle smo nedavno objavili prevod dela koji se odnosi na Valjevo i Ub http://revija.kolubara.info/sh/nova/tekst/2557/Britanska-spisateljica-o-Valjevu-i-Ubu-1904-godine.htm
Bez obzira na to, u ovom zapisu pružaju nam se zanimljivi uvidi i opisi ovog kraja pre jednog veka.
* * *
Jedinstveno putovanje jedne žene kroz Srbiju
Ovu priču o putovanju kroz Srbiju napisala je žena koja u njoj opisuje svoja iskustva, i koja je jedina predstavnica svog pola kojoj je tako nešto pošlo za rukom – izuzev ubijene srpske kraljice.
Beograd ostaje sve dalje, visok i beo naspram neba bez oblačka, dok se mi brzo krećemo uz ravnu obalu Save, koja se u gradu uliva u Dunav. Krenuli smo u dva i u Šabac bi trebalo da stignemo oko osam. Iz Šapca nameravamo da kakvom god kočijom nađemo stignemo do doline Ibra i do čuvenog manastira Studenica.
Upravo smo imali prvo zaustavljanje, u malom selu Umka, gde smo ostavili jednu staru ženu, koja je delovala na smrt preplašeno dok je prebacivana, sa brojnim prtljagom, u mali čamac. Nakon Umke, predeo je postao raznolikiji, sa malim brdima i ogromnim poljima kukuruza koja su sijala na svetlom septembarskom suncu. Stali smo u Bariču, gde su izašli srpski sveštenik i njegova žena, bez sumnje na olakšanje sujevernih seljaka među putnicima, koji smatraju da putovanje sa sveštenim licima donosi nesreću. U stvari, kad seljak vidi popa kako mu se približava, on pljune tri puta da preokrene sreću na svoju stranu.
Kako dalje putujemo, prizori postaju sve lepši – sa jedne strane mala šuma sa drvećem iste visine, omogućavajući pogled u njene mračne dubine; na putu koji se proteže uz obalu povremeno vidimo seljaka u živopisnoj beloj plisiranoj košulji i kratkoj jakni sa pletenicama. Kad smo prošli Obrenovac, veliko selo sa visokim brdima u pozadini, mladi mesec počeo je da sija, a vazduh je bio svež i sladak od požnjevenih polja, tako da smo izuzetno uživali poslednjih nekoliko sati na brodu.
Valjevo - Nakon loše noći u Šapcu stigli smo ovde veoma umorni i, kako je naše neobično putovanje najavljeno unapred, sačekao nas je gradonačelnik i odbornici, i zabavljali nas, umesto da nas puste na miru. (...)
Osećam da će nas na ovom putovanju ubiti ljubaznost čelnih ljudi gradova, i smatram to prilično čudnim, ali pretpostavljam da vlast ne može da razume zašto preduzimamo ovo komplikovano i ( kako kažu, mada ja u to ne verujem) opasno putovanje. Naš pratilac bio je oficir koji pomalo govori francuski, i za ručkom, koji se sastojao najpre od svežeg crnog hleba i kajmaka (vrsta krem sira), a zatim od pilećeg paprikaša i pečene piletine, dobro smo se slagali. Pretpostavljam da će piletina u nekoj formi biti okosnica naše ishrane.
To popodne bilo je mnogo prijatnije. Kretali smo se kroz prelepe predele, preko visokih brda i sa pogledom na izvanredan lanac planina. U Brankovini nas je dočekala velika grupa seoskih predstavnika predvođena knezom koji je bio obučen u svoju najlepšu izvezenu odeždu, i sa nama strasno pio kafu i pušio.
Sada smo smešteni u najbolje sobe hotela Grand, koje su pretrpane vlasnicinim nakupljenim blagom. Izabrala sam jedan od divana u dnevnoj sobi, opremljenoj u srpskom stilu, i nadam se dobroj i mirnoj noći.
Mionica – Nakon prijatnog sna, svet je ovog jutra ponovo delovao nasmešeno. Gledajući kroz prozor, grad Valjevo delovao je veoma živo – ulica ispred donekle je odavala utisak scene u operskom bifeu, sa seljacima koji su trčali unaokolo i pričali bez nekog vidljivog sagovornika. Žene ovde nose drugačije ukrase na glavi, koji su posebno lepi – neka vrsta tanke bele marame koju drži uska traka pričvršćena prstenom. Udate žene nose crnu kecelju pozadi sa širokom crvenom trakom.
Posle ručka krenuli smo za Mionicu, gde smo stigli u pet, sa dva nova oficira i jednim vojnikom. Smešteni smo u kuću uglednog seljaka, koja deluje lepo i uredno. Ali, ni trenutka nas ne puštaju same, i kako svakog trenutka neko novi dolazi da bulji u nas, vrlo je zamorno.
Posle veoma neprijatne noći na tvrdim krevetima, dodatno smo ovog jutra zgađeni veoma visokim računom – što je posebno teško oprostiti nakon svih izjava o nezainteresovanosti za zaradu i gostoprimljivosti – ali nakon što smo krenuli u osam, sa vojnicima ispred na njihovim malim stamenim konjima, ovo smo brzo zaboravili u divnoj vožnji među pravim planinama. (...)
prevod: Larisa Ranković