Biti Valjevac (2. deo)

Biti Valjevac

Biti Valjevac (2. deo)

Sve, dakle, kod Valjevaca mora imati mere, valja znati kad je vreme da se u igri, šali, ljubavi (molim, videti dalje) za pojas zadene; tanana granica, koja odvaja Valjevce od drugih ljudi, ne sme se nikada preći.

Tako u Valjevu ni nadimci nisu surovi. Oni i ruže, ali i podižu, pomažu (na primer, Medžik je brat Valjevac od najviše 165 cm). U Valjevu su se istinski družili sekretari komiteta i sveštenici. Jeste li čuli za opštinske slučajeve u Valjevu? Nije ih bilo (osim jednog, manjeg, kada je viđeni Valjevac to svoje stanje preozbiljno shvatio, pa mu se to posle pomalo olupalo o glavu). Nije čudo što su neki političari proglašavali Valjevo za svoju prestonicu. Nije, naravno, čudo ni to što posle u Valjevu nisu prošli; ne vole Valjevci isključivost.

Svoje, navodne, vrline Valjevci najradije iskazuju i mere prema susedima. Za njih ih vezuje večito nadmetanje, priče, pesme. Najpoznatija je ona o druženju sa Šapčanima (posle one opasne ujdurme sa čivijama, morao je stići odgovor u vidu podvale sa mladom). Valjevcima je, međutim, mnogo milija jedna rima koja ih povezuje sa Užicem. Ako je ne znate, ne može se pričati, nije pristojno; ako ste je čuli, podsetićete se i na sam pomen. Smislili su, dakle, Valjevci slogan koristeći rimu sa pridevom užička, a po istoj logici i sa oznakom Valjevac – kao: nečeg nema bez užičke, a onog drugog, što uz to nešto obavezno ide, nema bez Valjevca. Tako se Valjevci, samo na osnovu puke rime, prave važni i, verovatno, sokole. Ali, kažu da žene vole da proveravaju koliko je reklama zasnovana na činjenicama, pa poneki brat Valjevac mora u praksi da dokazuje njenu istinitost. Ako mu to baš i ne pođe za rukom (zar je i to moguće?!), opet mu zgodno dođe što je od valjevske fele; jer, i za takve su prilike Valjevci osmislili priču, ovog puta sa žaokom na svoj račun, koja pomaže da se, umesto mučnog izvinjavanja, sve okrene na šalu (istina, jedan pravi Valjevac ni tu priču ne može da ispriča bez snebivanja). Elem, u jednoj prilici (stvar se odigrava u vozu koji tek što je izašao iz tunela, naravno na Lajkovačkoj Pruzi) neka ženska reši da naruži Valjevca koji je nešto u tunelu bio navalentan, pa mu kaže da se sav nagrdio, nešto u smislu (ne mogu doslovno): Pa vi ste strašni! Valjevac, ne videći na šta liči, ovo nonšalantno dočeka: Šta ćete, tak’i smo mi Valjevci!

Tak’i su Valjevci. Ako niste u Valjevu, proverite u svojoj okolini. Teško da će se naći neko ko nešto protiv Valjevaca ima. Iako bi moglo proizaći da su svima dozlogrdili svojim stavom i pričama. A, u stvari, jedino im obrenovački Cigani ne odaju dovoljno priznanja; čak podrugljivo pevaju: Kolubara (znamenita jer prolazi kroz Valjevo) kao bara, a Tamnava (znamenita po tome što se kod Obrenovca uliva u Kolubaru) k’o i sinje more!

Lepo je biti Valjevac, ali je ponekad i teško (valja održavati rejting – molim, videti napred kopču sa Užicem). Posebno je teško kada životni događaji navedu Valjevca da posumnja da možda i nije nešto osobito, kada shvati da je ceo koncept sagrađen na jednom usputnom rimovanju reči. Interesuje se, tako, mali Valjevac kod svoga oca da li muškarac može da ostane u drugom stanju. Kada veliki Valjevac odgovori odrečno, sin, sav zaprepašćen, upita: Ene, tata, pa zar ni mi Valjevci?!

Tekst ja originalno objavljen u prvom broju Revije Valjevac, koji je izašao 1. maja 1994. godine.