Gvozdeni mostovi u Valjevskom kraju (3. deo)
NA PUTU SLOVAC-MARKOVA CRKVA
Prilazeći Slovcu iz Valjeva u moru zelenila ugleda se jedan od najlepših gvozdenih mostova u Valjevskom kraju. Rešetkaste je konstrukcije, sa po dva lučna jaka nosača i spojevima koji uverljivo govore o njegovoj čvrstini. Na samom je ušću Toplice u Kolubaru, podignut 1934. sredstvima iz ratne odštete učinjene tokom Prvog svetskog rata. Radovi su počeli tri godine ranije.
Dragiša Sretenović seća se gradilišta gledajući ga sa starog drvenog mosta na šipovima. Delovi su izliveni u čeličanama u Mađarskoj, lađom dopremljeni do Beograda, a železnicom u Slovac. Majstori iz Budimpešte na licu mesta su povezali delove. Zakivanje delova čulo se daleko, čak i dva kilometra od mosta, u Vračeviću, svedočio je otac Dragiše Sretenovića. Kako je postavljen takav je i danas. Dug 50-tak metara, dva puta peskaren i farban. Kvalitet čelika podnosi i visoke i niske temperature, a most je postavljen na pokretnim ležištima sa valjcima. Postavljen je na visinu koja obezbeđuje stabilnost i za najviših vodostaja Kolubare. Na desnoj strani idući iz pravca Mrkove Crkve, na jednoj od štangi, vidljiva su slova između zakivaca. Jugoslovenska vojska je 1941. godine postavila dinamit ali most, srećom, nije srušen. I sada postoje rupe kao svedoci tog pokušaja. Most nikada ponovo ne bi bio takav, neponovljiv je, uveren je Dragiša. Da se most podigne velika je zasluga Vićentija Viće Matića iz Ratkovca, poslanika za kolubarski kraj. Živeo je i umro u Valjevu. Most ima veliki značaj za sela i sve koji putuju za Ljig, Divčibare ili Banju Vrujci, tako se izbegava rampa na pružnom prelazu u Divcima .
Most, vodenica Sretenovića, stara crkva i groblje, takođe i uređena seoska utrina sa ovovremenim sobrašicama čine celinu koja pleni svakoga ko se zatekne u Markovoj Crkvi.
Lajkovačka pruga / Radovan Beli Marković
BELI BROD – ĆELIJE
„Kada se „mašina“ nađe na mostu, mašinovođa pusti paru i ceo most nestane u jednom velikom oblaku a onda ta garava lepotica kao Venera izranja iz morske pena a voz ide polako u pristanište (Lajkovac)“… Ovako „ćiru“, koji prelazi most na Kolubari prilazeći Lajkovcu, pamti jedan od posetilaca sajta - Forum ljubitelja železnica.
Beleže i drugi posetioci i zaljubljenici tog „vatrenog zmaja“ kako se strpljivo čekalo pred rampom u Ćelijama, da dođe i prođe mostom „garavuša“ sa svojim vagonima. Pamte i kućicu za dežurne za spuštanje rampe, železničare obučene u teget uniforme sa neizostavnim crvenim kapama, tablicom, crvenom zastavicom i fenjerima. Svaki voz dočekivan je i ispraćan i ispred i posle mosta kao najvredniji državni simbol. Trajalo je to sve dok je u funkciji bila pruga uskog koloseka koja je prelazila Kolubaru preko mosta u Ćelijama, mestu od pamtiveka zvanom Beli brod. Poslednji put je „ćira“, sa lokomotivom parnjačom serije 85-030, prešao most 5. maja 1968. godine, zabeleženo je u reportaži „Ćira živi u legendi“ Branka Puzovića. (Novosti, 5. maj 1998).
Mostom u Ćelijama više nije prolazio voz, nije bilo više ni tračnica ni kućice sa rampom. Prepušten je motornom saobraćaju. Patosan gredama uslovljavao je laganu i opreznu vožnju ali i sačekivanja da prođu velika i široka vozila. Služila je tako „ćirina ćuprija“, kako su ga Lajkovčani zvali, do 21. februara 1989. godine kada ga je zamenio novi betonski most, širi i duži, podignut nizvodno.
Bogata je i značajna istorija mosta u Ćelijama, svedoči i o zbivanjima u istoriji čitavog kraja. Gvozdeni most je tri puta rušen i tri puta ponovo građen da bi premostio Kolubaru na mestu gde je to ona oduvek dozvoljavala. Otuda i ime mestu Beli brod. Taj deo burne istorije mosta nastavlja se sa novim vremenom, osamostaljenjem Srbije i ulaskom u industrijsko vreme. Umesto ćuprije, drvenog ili kamenog mosta na lukovima, u Ćelijama se podiže trajan gvozdeni:
„Mi Milan Prvi, po milosti božjoj i volji narodnoj Kralj Srbije, na predlog našeg ministra finacija, a u dogovoru sa Državnim savetom, rešili smo i rešavamo:
Odobrava se načelstvima okruga Valjevskog i Beogradskog, da oni mogu po izjavljenom pristanku predstavnika narodnih, od svih poreskih ličnosti, koje iste okruge sastavljaju, pokupiti prirezom po 87.587.22 dinara, od oba okruga, dakle svega 175.174.44 dinara a po srazmeri plaćanja neposrednog poreza u dva reda i to uz II-o polugođe ove 1888. godine i I-polugođe iduće 1889. godine, pa taj novac upotrebiti na isplatu novog mosta sa gvozdenom konstrukcijom, koji se ima podići na reci Kolubari, a na mestu zvanom „Beli Brod“.
Tako javljaju “Srpske novine”, 22. maja 1888. a Tehnički glasnik 23. septembra 1901. piše:
„Kroz koji dan biće potpuno dovršeni stubovi za gvozdeni most preko Kolubare na Belom Brodu na putu Lazarevac-Ub. Pre nekoliko dana pozvate su razne fabrike, da u zatvorenom kuvertu podnesu ponude za liferovanje i montiranje gvozdene konstrukcije ovog mosta. (...) Ovaj most imaće 60,00 met. čistog otvora i biće udešen i konstruisan tako, da jednovremeno služi za kolski i železnički saobraćaj. Ovo je prva konstrukcija ove vrste. Interesantna će biti utakmica poznatih jedanaest kuća“.
Kako se završio ova licitacija nije nam poznato ali je sigurno da je most izgrađen. Devet godina kasnije, 10. juna 1910, prugu Lajkovac-Aranđelovac predata je javnom saobraćaju.
Most je služio do početka Prvog svetskog rata. Srpska vojska ga je minirala o čemu svedoči i kratka beleška u dnevniku Egona Ervina Kiša:
“Petak, 27. novembar 1914.
Marširali smo prema Petki. Srbi su železnički most preko Kolubare digli u vazduh i njegova sredina leži u vodi. Prešli smo preko jednog pontonskog mosta”.
Nije to bilo poslednje rušenje mosta u Ćelijama. Austrougari su za kratko vreme, uvidevši značaj pruge, koja je veza sa dolinom bogatom rudama, ali i veza sa prugom Beograd-Niš, uradili projekat, a ruski zarobljenici podigli most kojim je ponovo voz prelazio od 1917. godine. Nepunu godinu docnije, 1918, u povlačenju srušili su tek podignuti most ali i stanične zgrade i sve objekte železnice, zapravo ceo lajkovački železnički čvor, najveći uskotračni u potonjoj Kraljevini Jugoslaviji. Fotografija srušenog mosta, napravljena već početkom 1919. godine, našla se na listi uništenih objekata kako bi posebna državna Komisija procenila ratnu štetu. Veoma brzo počela je obnova da bi se krajem 1919. ponovo Kolubara u Belom brodu mogla preći preko gvozdenog mosta. Pravljen je da služi za prugu uskog koloseka ali ne i za drumski saobraćaj o čemu svedoči beleška objavljena u “Pravdi”, 11. januara 1921 godine:
„Na putu Lazarevac-Lajkovac postoji gvozdeni most koji je van saobraćaja jer niko nije stigao da ga popatoše. Ove godine se vodi prepiska između ministarstva saobraćaja i ministarstva građevina o nadležnosti i isto tako između okružnih odbora beogradskog i valjevskog. Taj most je po nesreći na granici okruga i tako je ostao do danas van upotrebe. Na tom putu je međutim veliki saobraćaj i jako zbog toga otežan. Putnici kolima moraju pregazti Kolubaru na dva mesta i uvek im preti opasnost da se ne podave u vodi. U poslednje vreme su opasnosti tolike, da su ljudi počeli pred polazak pisati i testamente. Žalosno je da državne vlasti dopuštaju ovakve nehate i da stvaraju građanima ovakve užase. Dužnost je vlade da interveniše u ovome što pre.“
Dve fotografije ovekovečile su na svoj način most u Ćelijama. Početkom poslednje decenije prošlog veka, Dušan Jovanović napravo je možda najlepšu fotografiji Kolubare i mosta preko nje sa plitkim ribarskim čamcem u prvom planu. U ogledalu vode ogledaju se i most i oblaci i krošnje topola, koje okružuju idiličnu sliku, koja se, kako kaže autor, „namestila“. Drugu fotografiju, koja most trajno smešta u imaginaciju univerzalnog značenja, napravio je fotograf Zoran Raš 1997. godine. Na njoj, u gro planu uhvaćen je ceo, pust most kojim iz dubine korača Radovan Beli Marković u dugom, crnom kaputu. Fotografija je prvobitno bila ilustracija za jedan intervju, svedoči književnik rodom iz Ćelija, koji je tim mostom i iskoračio u književnost i svet. Objavljivana je potom često u novinama, i uz drugo izdanje njegovog romana „Lajkovačka pruga“. Zoran Raš je uvrstio u samostalnu izložbu portreta u beogradskoj galeriji Progres 1997. godine. Slika pisca na mostu bila je i zaštitni znak izložbe a i na posterima za nju. Ko je došao na ideju da se pisac slika na mostu, akteri nisu mogli da se sete.
Zbog ovakve burne istorije morao bi se most u Ćelijama sačuvati na mestu na kome sada propada.
Razglednica - Lajkovac, stari most na Kolubari (Foto: TO Lajkovac)
NOVI MOST KOD ĆELIJA
Podignit je 1955. godine za prugu normalnog koloseka Beograd-Bar. Nalazi se na 49. kilometru od Resnika, dug je 100 metara, težina 223.647 kg. Projektovan u Birou za studije, projektovanje i nadzor građenja ŽTP, inženjeri Ljubisav Erić i Zbiško Šifmiler, iz generacije najuglednijih između dva velika rata.
Piše: Ljiljana Ljiljak
Tekst je originalno objavljen u Kalendaru “Kolubara” za 2014. godinu