• Izbor iz medija
• Odrastanje u Valjevu

Odrastanje u Valjevu

Novinar i književnik Miloš Jevtić u nedavnom razgovoru za Danas govorio je, između ostalog, o svojim valjevskim godinama, gde je došao na školovanje. Rođen je 1936. u Gornjoj Bukovici, u učiteljskoj porodici. Prenosimo deo teksta koji se odnosi na Valjevo.

Miloš Jevtić

Pred­rat­ne go­di­ne i da­nas mi iz­gle­da­ju idi­lič­no. Sve­ga je bi­lo i sve je bi­lo ka­ko tre­ba, ka­ko se u Bu­ko­vi­ci go­vo­ri­lo. Se­lja­ci su bi­li ple­me­ni­ti. Vo­le­li su de­cu. Se­ćam se da sam ta­da na­u­čio slo­va i po­čeo da či­tam. Se­ćam se i da sam, iako ni­sam bio ško­la­rac, de­kla­mo­vao na jed­noj sve­to­sav­skoj pri­red­bi.

Oku­pa­cij­ske go­di­ne, iako ih ni­sam naj­bo­lje raz­u­meo, vi­še pam­tim. Pam­tim ih po ne­iz­ve­sno­sti­ma, sva­ka­kvim...

Go­di­ne 1946. spre­mao sam se da na­sta­vim ško­lo­va­nje u Va­lje­vu, u ta­mo­šnjoj gim­na­zi­ji. Sta­no­vao bih za­jed­no sa se­strom ko­ja je bi­la đak Sred­nje eko­nom­ske ško­le. Či­ta­vo le­to sam je "te­rao" da mi pri­ča o Va­lje­vu. U po­čet­ku je to ra­do či­ni­la, a za­tim je iz­be­ga­va­la da o to­me bi­lo šta go­vo­ri. Tek, ce­lo le­to sam smi­šljao šta ću sve ra­di­ti u Va­lje­vu. Me­đu­tim, ne­gde kra­jem le­ta ma­ma mi je odu­še­vlje­no re­kla da ću pr­ve gim­na­zij­ske go­di­ne pro­ve­sti u Ka­me­ni­ci, ali Gor­njoj, ko­ja je od Do­nje, gde smo mi ži­ve­li, bi­la uda­lje­na tri ki­lo­me­tra. Još mi je za­do­volj­no re­kla da joj je njen sta­ri­ji brat Sve­to­zar, po­zna­ti­ji kao Zort, re­kao da ne­ću mo­ra­ti ići sva­ki dan iz Do­nje u Gor­nju Ka­me­ni­cu, već da ću sta­no­va­ti kod njih, kod nje­ga, nje­go­ve su­pru­ge Da­ni­ce i nje­go­ve maj­ke Ži­va­ne... U po­čet­ku sam bio tu­žan što ne­ću ići u Va­lje­vo, ali sam ubr­zo shva­tio da je ta­ko, stvar­no, bo­lje!

Od­lu­kom mi­ni­stra pro­sve­te – mi­slim da je to bi­la Mi­tra Mi­tro­vić – u svim sre­skim me­sti­ma u Sr­bi­ji osno­va­ne su ni­že gim­na­zi­je, od­no­sno pro­gim­na­zi­je, ka­ko su zva­nič­no na­zva­ne. Ta­ko je i Ka­me­ni­ca, Gor­nja, ko­ja je bi­la se­di­šte Pod­gor­skog sre­za, do­bi­la tu no­vu ško­lu. U pr­vi raz­red se upi­sa­lo vi­še od sto­ti­ne đa­ka, ka­ko onih ko­ji su re­dov­no za­vr­ši­li osnov­nu ško­lu, ta­ko i sta­ri­jih ko­ji u rat­nim uslo­vi­ma ili iz eko­nom­skih raz­lo­ga ni­su mo­gli na­sta­vi­ti ško­lo­va­nje. Pro­gim­na­zi­ja je za sve nas bi­la pra­vo ču­do.

***

Po­no­san i za­pla­šen, ušao sam u sep­tem­bru 1949. go­di­ne u do­sto­jan­stve­no zda­nje Va­ljev­ske gim­na­zi­je. Ima­li smo sre­ću da nam je raz­red­ni sta­re­ši­na bi­la do­sto­jan­stve­na i um­na, ali i ple­me­ni­ta Dra­ga Ata­nac­ko­vić. Po­mo­gla je da za­vo­li­mo fran­cu­ski je­zik... Od osta­lih na­stav­ni­ka još iz­dva­jam Ka­ću Hra­njec, ko­ja je pre­da­va­la srp­ski je­zik i knji­žev­nost, kao i, isto, Ka­ću, ali Sre­te­no­vić, pro­fe­sor­ku isto­ri­je. At­mos­fe­ra u Gim­na­zi­ji i Va­lje­vu uop­šte bi­la je, za me­ne, ali, mi­slim, i za sve osta­le ko­ji su do­šli iz pro­gim­na­zi­ja, da­kle iz okol­nih ma­lih me­sta – dru­ga­či­ji, bo­lje re­ći no­vi svet...

U po­čet­ku ni­smo uspe­va­li da raz­u­me­mo va­ljev­sku de­cu. Bi­li su ne­što dru­go. Me­đu­tim, vre­me­nom, ka­da su po­če­la ozbilj­ni­je da zna­če za­u­zi­ma­nja u ško­li, ne­sta­le su raz­li­ke iz­me­đu grad­skih i se­o­skih đa­ka. Po­de­le su bi­le na vred­ne i ma­nje vred­ne đa­ke, a tek ka­sni­je i na zve­zda­še i par­ti­za­nov­ce...

Ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje je bi­lo, ne sa­mo za me­ne, već za sve nas ko­ji smo do­šli iz okol­nih me­sta – kor­zo... Zna­li smo za va­ša­re, ko­ji su u na­šim me­sti­ma odr­ža­va­ni jed­nom ili naj­vi­še dva pu­ta go­di­šnje. Me­đu­tim, ova oku­plja­nja su bi­la sva­ke ve­če­ri. Ka­da smo se i mi na kor­zo svi­kli, po­če­li smo pre­po­zna­va­ti ne­ke od onih đa­ka ko­ji su u ško­li uži­va­li po­se­ban ugled. Bio sam uz­o­ran đak, da­kle ne ne­ma­ran, ali ne i po­seb­no do­bar. Učio sam. Je­di­no sam se mu­čio sa ma­te­ma­ti­kom. Pla­šio sam se pro­fe­so­ra Je­že­ka. Bio je ci­nič­no strog pre­ma ne­zna­nju.

Za­vo­leo sam li­te­rar­ne sku­po­ve. U raz­re­du je nas ne­ko­li­ko pi­sa­lo pe­sme. U to­me nas je po­dr­ža­va­la Ka­ća Hra­njec... I za nas je bi­lo ve­li­ko is­ku­še­nje ka­da nam je Zo­ran Jok­si­mo­vić, u či­ta­voj ško­li po­znat kao uspe­šan pro­zni pi­sac, sa­op­štio da će­mo i mi na­stu­pa­ti na jed­noj od na­red­nih ve­če­ri. Imao sam tre­mu... I bio sam raz­o­ča­ran, pa i tu­žan što mo­ji sti­ho­vi ni­su iza­zva­li ne­ku na­ro­či­tu pa­žnju. Ina­če, po­red de­lo­va­nja u li­te­rar­noj dru­ži­ni, pro­fe­sor­ka Hra­njec me uklju­či­la i u dram­sku sek­ci­ju. Igrao sam u nje­nim pred­sta­va­ma.

Ubr­zo sam po­čeo da sa­ra­đu­jem u lo­kal­nom li­stu Na­pred. Pr­vi tekst ko­ji je ob­ja­vljen u tom li­stu bio je moj za­pis o va­ša­ru na Ivi, ko­ji je u pod­gor­skim pro­sto­ri­ma bio ve­o­ma po­znat... Sa­rad­nja u li­stu "Na­pred" omo­gu­ći­la mi je da se pri­klju­čim gru­pi đa­ka ko­ja je pred­lo­ži­la da se po­kre­nu me­seč­ne no­vi­ne za mla­de, ko­je su na­zva­ne Reč omla­di­ne. Po­sle go­di­nu da­na smo po­kre­nu­li i list Sred­njo­ško­lac ko­ji je bio start­no me­sto za sve one ko­ji su bi­li na­klo­nje­ni umet­no­sti­ma, pre sve­ga knji­žev­no­sti... S ob­zi­rom na mo­ju spret­nu upor­nost, iz­da­vač – to je bio Op­štin­ski od­bor Sa­ve­za omla­di­ne – ime­no­vao me je za glav­nog ured­ni­ka. Pri kra­ju gim­na­zij­skog ško­lo­va­nja, sa­ra­đi­vao sam i u be­o­grad­skim li­sto­vi­ma, Bor­bi i Spor­tu, ob­ja­vlju­ju­ći uglav­nom ak­tu­el­ne kul­tur­ne i sport­ske ve­sti iz Va­lje­va.

* * *

Karađorđeva

Va­lje­vo je u to vre­me bi­lo ži­vo me­sto. Ima­lo je in­du­stri­ju. Pred­nja­čio je pred­rat­ni Vi­stad, ko­ji je ka­sni­je pre­i­me­no­van u Kru­šik. Osni­va­la su se i no­va pred­u­ze­ća ko­ja su se ba­vi­la tr­go­vi­nom, po­ljo­pri­vre­dom, gra­di­telj­stvom i još ne­kim pri­vred­nim po­slo­vi­ma. I što je bi­lo po­seb­no va­žno, ba­rem za nas mla­de ko­ji smo bi­li na­klo­nje­ni kul­tu­ri, u ta­da­šnjem Va­lje­vu je de­lo­va­lo pro­fe­si­o­nal­no po­zo­ri­šte. Ima­lo je pri­kla­dan re­per­to­ar. Naj­vi­še su igra­na do­ma­ća dram­ska de­la, ko­ja je pu­bli­ka ra­do gle­da­la. Bi­lo je i po­pu­lar­nih glu­ma­ca... Me­đu­tim, ka­da se sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na po­če­lo po­ver­lji­vo pri­ča­ti da će po­zo­ri­šte bi­ti uki­nu­to, grad­ske vla­sti, na­ma se ta­ko či­ni­lo, ni­šta ni­su pred­u­ze­le. Ta­ko, re­ci­mo, ni­je bi­lo u Pi­ro­tu, či­je je po­zo­ri­šte sa­ču­va­no i ko­je i sa­da uspe­šno de­lu­je.

Bio sam ak­ti­van i u omla­din­skoj or­ga­ni­za­ci­ji. Ta­ko sam po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na bio de­le­gat va­ljev­skih sred­njo­ško­la­ca na re­pu­blič­kom omla­din­skom kon­gre­su, gde sam iz­ra­zio ne­za­do­volj­stvo, bez pret­hod­nog do­go­vo­ra i sa­gla­sno­sti sa sre­skim omla­din­skim ru­ko­vod­stvom, što su nam uve­li ka­pe. Za taj moj pro­test ne bi se ni zna­lo da ta­da­šnji omla­din­ski list ni­je ob­ja­vio, u kon­gre­snom pre­gle­du, mo­ju fo­to­gra­fi­ju i taj pro­test pro­tiv ka­pa. Ka­da se to ob­ja­vi­lo, na­pa­li su me grad­ski omla­din­ski ru­ko­vo­di­o­ci. U ško­li su me, me­đu­tim, svi po­dra­ža­va­li.