Slave u starom Valjevu
Sve do kraja prošlog veka (19. veka), kuće su bile manje više zatvorene za strani svet. Samo najbliži rođaci i komšije imali su pristupa u njih. Ali o slavi, koja se smatrala velikim praznikom, i kuće su se svima i širom otvarale. Tog dana svako, kogod je došao, pa makar to bilo i nepoznato lice, priman je i počašćen sa osobitom poštom i ljubaznošću. Ali vremenom slave su postale terevenke, jer su u kuću upadali i pijani ljudi, loše se ponašali i pravili štetu, pa su se domaćini često ratosiljali i slave i gostiju. Da bi se obezbedili od tih besnih i nezvanih gostiju, ljudi su bili prinuđeni da i preko oglasa u novinama apeluju na njih da ih poštede.
Ilustracija iz knjige Valjevo u prošlosti Radovana Draškovića
Tako Sava Petrović, puškar, u Valjevskim novinama 1887. godine kaže: „Slavu moju svetog Đurđa slaviću po starom običaju, koga pozovem toga dana radi veselja milo će mi biti ako dođete.“ A Miša, klonfer, veli: „Na moju slavu 3. novembra neću primati nezvane goste.“ Radomir Stojanović, bakalin, pak, ovako poručuje: „Ove godine slaviću svetog Đurđa samo sa pozvanim prijateljima i drugovima.“
CC
Inače su posete među prijateljima i dobrim poznanicima bile vrlo velike. Na ulici su se tada mogli videti parovi (muž i žena) kako jure, gotovo trče, da obiđu sve slavare, za koje su smatrali da treba da ih obiđu. Pojedini parovi imali su toga dana da posete 25 do 30 slavara, a to nije bilo tako lako postići. U tom slučaju zadržavali su se u jednoj kući samo po 5 ili 10 minuta. Glavno je bilo ukazati pažnju i napraviti posetu, pa makar i za jedan momenat, jer je svako želeo da mu o slavi defiluje po kući svet, samo, razume se, pristojan svet.
Iz knjige „Valjevo u prošlosti“, Radovana M. Draškovića