• Kupovina/Pretplata
• Kontakt
• Marketing

• Home
• Revija Kolubara
• Knjige IP Kolubara
• Akcije
• O nama

| April 2009

Žikica Španac

Redakcija Revije Kolubara

Žikica Jovanović Španac

Uvodnik Radoša Glišića „Španac” u februarskoj svesci Revije „Kolubara” proizveo je dvojaka osećanja. U većini slučajeva, sudeći bar po onome što je na bilo koji način do nas dolazilo, izražavana je saglasnost sa Glišićevim stanovištima. Takvim viđenjima pripada, svakako, i odluka uredništva beogradskog mesečnika „Republika” da u svom martovskom broju prenese Glišićev uvodnik. Sasvim oprečno viđenje ima Borivoje Karapandžić, i ne samo on, izneseno u pismu, upućenom iz Klivledna, koje objavljujemo. Donosimo, takođe, i članak istoričara Đorđa Stankovića nastao povodom nedavne rehabilitacije dvojice žandarma stradalih 7. jula 1941. u Beloj Crkvi.

O rehabilitaciji dva žandarma
 
Okružni sud u Šapcu, na traženje novinarke Stane Munjić, pisca knjige „Sin srpskog Ivanjdana”, doneo je presudu o rehabilitaciji žandarma Bogdana Lončara i Milenka Brakovića koje su partizani pobili u Beloj Crkrvi 7. jula 1941. godine a koji su datum komunisti proglasili „Danom ustanka” u Srbiji. Povodom toga Revija „Kolubara” u Valjevu u svome broju za februar 2009. godine donela je uvodnik iz pera g. Radoša Glišića, redovnog uvodničara ove publikacije.

G. Glišić je dao stoprocentno pogrešno tumačenje događaja u Beloj Crkvi (Valjevskoj) 7. jula. 1941. godine. On nije svedok istorije. On naprosto ponavlja laži komunista koje se ponavljaju već 68 godina. G. Glišić piše u „Kolubari”: „Narečeni Španac kao okoreli antifašista i patriota na uperene puške pripadnika okupatorskog novoustanovljenog nemačkog režima u Srbiji, izvadio je pištolj i obojicu pogodio pre nego što su oni stigli njega da pogode”. Ovo je totalna neistina!

U dokumentu iz državne arhive Sjedinjenih Država Amerike Mikrofilm T-501, rola 245, slika 159 stoji: „Pretsednik opštine je slušao raport dvojice žandarma u vezi događaja. U toku razgovora, upravo se pojaviše naoružani banditi, koji su, verovatno, primetili pojavu žandarma: opkoliše zgradu opštine, zahtevajući da žandarmi polože oružje. Dok su žandarmi polagali oružje, banditi otvore vatru i smrtno pogode oba žandarma. Potom su banditi uzeli karabine žandarma i pobegnu u obližnju šumu. Za vreme paljbe narod se pozatvarao u kuće. Jedan od vinovnika je seljak Cvitan Soldatović iz sela Bastav; drugi vinovnik je nepoznat.”

Taj drugi „vinovnik” je Žikica Jovanović Španac. On i Soldatović su pobili zaplotljački i kukavički razoružane i dobrovoljno predate žandarme! Tako su partizani radili po Srbiji: ubiju kod Kosjerića dvojicu Nemaca na motociklu pa pobegnu a Nemci dođu pa streljaju 83 nedužna seljaka; pa u selu Skela kod Obrenovca pobiju četiri Nemca pa pobegnu, a Nemci zapale celu Skelu i streljaju preko stotinu seljaka i tako širom Srbije. 

Beogradski NIN u br. 3028 od 8. januara 2009. godine piše, da je ta Rađevska četa partizana održala zbor na Ivanjdanskom vašaru 7. jula 1941. g. i potom krenula prema Krupnju a zatim su došli žandarmi Lončar i Braković pa kad su saslušali predsednika opštine i taman su hteli da napuste varošicu kad je partizane sustigao Vladan Bojanić, student prava iz Bele Crkve, i ispričao im „o grubom nasrtaju” žandarma na narod (tipično provokatorsko komunistički) pa su se partizani vratili i dogodilo što se desilo.

Žikica Jovanović Španac docnije je proglašen za „narodnog heroja” a 7. juli za „Dan ustanka” u Srbiji. Ustvari to je bio početak građanskog rata u Srbiji, jer je Španac ubio dva brata Srbina. On je srpski Kain i jedino u Srbiji postoji spomenik bratoubici. Bogdan Lončar i Milenko Braković nisu bili „zvanični službenici nemačke komande u Srbiji” već po Haškoj konvenciji službenici srpskog naroda kome su štitili živote i imovinu. Da su Španac i Soldatović ubili dva Nemca, Nemci bi streljali dve stotine nedužnih Srba i zapalili Belu Crkvu, a ovako srpski žandarmi su svojim glavama spasavali Srbiju i Srbe u njoj.

G. Glišić je u uvodniku pokrenuo i pitanje rehabilitacije svih „nevinih” pripadnika „okupacionih vlasti u Srbiji, ne samo 1941. već i onih koji su bili istrajni do kraja i sa svojim šefovima bežali do Blajburga”. Nema potrebe za ovim, jer njima je Tito presudio na proslavi rođendana u Ljubljani, 25. maja 1945. godine, i pobio ih u Sloveniji gde je do sada otkriveno 540 masovnih grobnica u kojima su kosti sto hiljada pobijenih među kojima i dvadeset hiljada uključujući i srpske mladiće iz Mačve, Pocerja, Jadra i srca Šumadije. Nisu od Titovog terora bežali u Blajburg Draža i njegova vojska već ostali u Bosni. Đilas svedoči da su u bici na Zelen Gori 13. maja 1945. godine i posle – pobili oko četrdeset hiljada. Njihovi grobovi nisu ni do danas otkriveni.

Na kraju se dotakao i vešanja partizana Stjepana Filipovića 22. maja 1942. godine u Valjevu. Ja sam tamo bio a ne verujem da je bio g. Glišić. On piše da je za ono zašta se Filipović borio pobedilo u celom svetu. Filipović je klicao Staljinu, Crvenoj armiji i slobodi. Da je ostao živ, zaglavio bi na Golom otoku kao brat Žikice Španca a sloboda nije došla „celom svetu”. Došla je neprozirna „Gvozdena zavesa” od Štetina do Trsta, pa je zapadno od nje bila sloboda a istočno tiranija, teror i masovna ubistva, tako da je u Srbiji – kako je pevao Sveti vladika Nikolaj Žički – „sve grob do groba, gde počiva srpsko roblje”. Ti grobovi ni do danas nisu otkriveni. Neka se Srbija ugleda na Slovence i neka otkrije Krušike, Marakane, Jezave, Bagdale i druge širom Srbije...
 
Bora M. Karapandžić

Zemlja nesrećnih mrtvaca

U Srbiji istorija je postala neizvesna u tolikoj meri da su i aforističari konstatovali kako je ona u stvari „mučiteljica života”. Arhiv Srbije i Istorijski arhiv Beograda od polovine 2006. godine primili su oko 3.000 zahteva fizičkih lica i okružnih sudova o određenim osobama „radi rehabilitacije” ili „priznavanja boračkog staža”, u najvećem broju slučajeva, pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini (četnicima). I u jednom i u drugom slučaju otvara se pitanje o stvaranju savremenih političkih sudova.

Takođe, i o pravovaljanosti njihovih sudova. U svim slučajevima radi se o elementarnom kršenju sudskog postupka. U postupku pribavljanja potvrda od navedenih ustanova, ni u jednom slučaju, bilo da se radi o pojedincu bilo o sudu iz „komunističkog razdoblja”, optuženi nisu imali branioca. Sudska procedura je prekršena u svom elementarnom obliku. Do sada ih je bilo više od 500; najviše u Beogradu i Šapcu – 70 odsto svih presuda u Srbiji. Nedavnom presudom o rehabilitovanju dva kvislinška žandarma Šabac je nadmašio i sam Beograd.

Sud je tom prilikom napravio presedan u pravosuđu i pozvao za veštaka jednog doktora istorijskih nauka. Da li je slučajnost to što ovaj savremeni politički sud i veštak ne znaju u kom slučaju se pozivaju istoričari – naučnici kao eksperti? Prvo, pozivaju se kada se radi o tužbi za plagijat. Drugo, kada je u pitanju procena istorijskog izvora – da li je falsifikat ili verodostojno svedočanstvo, te da li je to svedočanstvo original ili kopija. Sud nije raspravljao ni o jednom ni o drugom.

S obzirom na to da se radi o jednom konkretnom istorijskom događaju, koji se odigrao pre 68 godina, sud je verovatno pozvao veštaka povodom pitanja njegove interpretacije. Pitanje interpretacije istorijskih događaja je u domenu istorijske nauke. Istorija se ne piše u parlamentima i na sudovima, što se u Srbiji zna još od Svetozara Markovića.

O čemu se u suštini radi? Evropski parlament u Strazburu doneo je 1996. godine rezoluciju kojom se izjednačavaju dva totalitarna sistema i politička režima – nacistički i komunistički. Izjednačavaju se, takođe, i žrtve ta dva totalitarna sistema. Od tog dana u Americi, čitavoj Evropi, posebno u Bugarskoj, baltičkim državama, Ukrajini i svim bivšim jugoslovenskim republikama počela je revizija dotadašnje istoriografije. U Srbiji ona ima funkciju, navodno, nacionalnog pomirenja. Po žestokim medijskim sporenjima ovo, međutim, poprima konture čistog političkog revanšizma. Istorijska nauka, proučavajući dostupne istorijske izvore postepeno i sa mnogo kritičnosti, pokušava da postigne najviši nivo naučnog znanja. Ona ne sudi šta je pravedno i ne primenjuje sankcije.

Istorijska nauka dopušta mogućnost istoriografske inovacije samo onda kada pred sobom ima nove i do tada njoj nepoznate istorijske izvore. Uvek smo podržavali revizioniste u njihovim nastojanjima da istražuju i dođu do novih istorijskih izvora, ali ih nismo učili da ih „siluju”, da sude događajima i njihovim akterima.

Za nas, kao i sud i veštaka, ne bi trebalo da bude sporno da je 7. jula 1941. godine Srbija već tri meseca bila zemlja koju je okupirala nacistička Nemačka. Ni da je odmah po kapitulaciji uspostavljen i nemački nacistički upravni aparat. Isto tako, ne bi trebalo da bude sporno da se celkupan upravni aparat Kraljevine stavio na raspolaganje okupatoru. Oba pomenuta žandarma su dobrovoljno ostala u službi tog upravnog aparata. I tog dana su „uredovali po zadataku”, takođe, dobrovoljno, a ne pod prisilom. Znali su za nemačku nacističku naredbu o zabrani okupljanja na javnim mestima i zadatak im je bio da na to upozore okupljeni narod u Beloj Crkvi te da ga, ako bude potrebe, i silom onemoguće. Narod, okupljen delom zbog verskog praznika, a delom zbog propagande „šumaca komunista”, posle govora već se razilazio kad su stigli žandarmi na biciklima. Neko je javio „šumcima komunistima”, koji su „zamakli u šumu”. Vratila su se dvojica partizana. Ono što je sud propustio u svojim istražnim radnjama, a i brojni mediji u žustroj polemici, pitanje je ko je prvi zapretio da će oružjem oduzeti život suprotstavljenoj strani.

Sva istorijska svedočanstva govore da su to bili žandarmi! Šta je preostalo „šumcima komunistima”? Da reaguju isto – oružjem, brzo i efikasno. Tako je i učinjeno. Oba žandarma su ubijena. Zašto su „šumci komunisti” onda kvalifikovani kao „zločinci”, „teroristi” i „začetnici građanskog rata”? Drugo je pitanje zašto je novi, revolucionarni subjekt vlasti posle rata taj događaj proglasio za Dan ustanka u Srbiji.

Nismo saglasni sa sudom ni sa veštakom da su sve žrtve u ratu jednake, po tome što ih izjednačuje činjenica smrti. To nije ni teološko ni naučno razumevanje ishoda događaja sa smrtnim posledicama.

Bitno je ko su akteri i šta su radili za života, sve do trenutka smrti. Zašto i na koji način su ubijeni? To su morali da utvrde i sud i veštak. Međutim, njih ovo nije zanimalo – za njih je bilo bitno da su dva žandarma ubili komunisti iz „ideološko-političkih razloga”.

Možda i ne treba tako stručno i oštro polemisati sa novim političkim sudovima. Možda oni samo igraju neku ulogu na privremenoj velikoj političkoj sceni. Neki mediji su spominjali i izvesnu vrstu „poznate srpske poniznosti”, mada mislimo da poniznost mora da bude „dobra stvar” budući da se podjednako mogu naći i pojedinac i ustanova koji je poseduju, smatrajući je vrednošću koja se na tržištu ideja da dobro unovčiti. Svrha zakona je, pak, da spasava, a ne da uništava moralne vrednosti.

Đorđe Stanković, šef Katedre za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu
(Politika, 21. februar 2009)