| Novembar 2008
Kako da nam bude bolje?
Redakcija
Grad
Uredništvo Revije „Kolubara”, polazeći od rasprostranjene procene da je Valjevu, takođe i čitavom Valjevskom kraju, potreban ekonomski ali bezmalo i svakoliki drugi oporavak, otvara od ovoga broja javnu debatu o tome šta bi u Valjevu i njegovoj okolini moglo, šta bi trebalo i moralo da se uradi da bi nam život bio lagodniji.
Počinjemo, radi podsticaja, nekolikim gledištima ljudi koji učestvuju u pravljenju ovih novina uz sopstvenu zainteresovanost da u narednim brojevima svoja viđenja o toj problematici iznese što veći broj ličnosti različitih iskustava, raznolike stručnosti i interesovanja.
Raditi brže
Nova gradska vlast u Valjevu morala bi brže i preduzimljivije da radi na rešavanju nagomilanih problema kako bi nadoknadila zaostatke iz perioda 2004-2008, ali i iz Miloševićeve ere do 2000. i do petooktobarskih promena.
Gradonačelnik Zoran Jakovljević bi morao da formira timove za pojedine oblasti, da odabere najbolje saradnike u Gradskom veću, da se izbori za konkurse prilikom postavljanja direktora javnih preduzeća i ustanova.
Prioritet su nove investicije, samim tim i nova radna mesta, što podrazumeva novu industrijsku zonu jer je još uvek više zainteresovanih investitora nego lokacija koje Valjevo može da im ponudi. Potom – dalja toplifikacija grada uz mogućnost da zainteresovani građani dobiju povoljne kredite kod poslovnih banaka.
Najzad, imperativ je i izgradnja zatvorenog bazena, koji bi omogućio ne samo dalji napredak talentovanih plivača i vaterpolista već i školu plivanja za najmlađe i obuku neplivača, što je dugogodišnja praksa tokom letnje kupališne sezone u SRC „Petnica”.
Branko Vićentijević
Kusturici ponuditi ciglanu
U devastiranom gradu kao što je Valjevo sve je preko potrebno. Najlakše je očistiti i oprati grad, ukloniti divlje deponije... Siguran sam, međutim, da nema gradskog budžeta u svetu koji može platiti čišćenje grada koga svi besomučno prljaju bacajući otpatke na sve strane.
Poslednjih decenija u gradu preovlađuje „burazerska logika” gde neformalne grupe, pojedinci i volšebne sile, ne znam da li političke ili tajkunske, odlučuju o njegovoj sudbini. Istina, većina odluka dobije i zvaničnu oblandu. Jer, da nije tako teško da bi fabrike, spomenici i štošta drugo nicali tamo gde neko poželi. Sve to je imalo cenu koju su u konačnoj varijanti već debelo platile sadašnje, a tek će je plaćati i buduće generacije.
Zato mislim da je uslov svih uslova utvrđivanje mesta za gradnju objekata od gradskog značaja (hala sportova, biblioteka, pozorište, škole, domovi, obdaništa, sportski tereni, pijace, spomenici, groblje...). Neophodno je najpre sačiniti spisak svih značajnih varoških objekata koje treba graditi bar do sredine ovoga veka i posle široke rasprave, a ne kako je nedavno organizovana i smuvana, u kojoj bi struka trebalo da ima konačnu reč, rezervisati prostor u koji niko, i slovima – niko, bar bez gradskog referenduma, ne sme da pipne.
Kafanske inicijative tipa „lepa zgrada, mogli bi da bude to i to” nisu, na žalost, prošlost i bez jasnog i otvorenog sistema odlučivanja imaćemo i dalje situaciju da svi Valjevci, i ne samo oni, budu urbanisti. A to znači opšti haos.
Znam da ovo nije lako uraditi, da se moćnici neće lako odreći „prava” da odlučuju po sopstvenoj volji ili tuđoj želji, a još manje onog što uz „adekvatne” odluke sledi. Siguran sam da, dok se ne utvrde čvrsta „pravila igre”, neće se promeniti slika o strateški važnoj oblasti razvoja grada za koju građani, najčešće, koriste jednu tuđu reč iz rečnika nekdašnjih nam suseda sa zapadne obale Jadrana.
Dok se ne utvrdi strategija nisam oduševljen ad hoc rešenjima, ma koliko ona bila neophodna.
Ipak, Oficirski dom bi trebalo i moralo da ostane gradski, ali ne kao objekat za eventualno stolovanje gradonačelnika i njegovih činovnika. Za tako nešto, ako uopšte treba, idealna je opštinska zgrada koje su se odrekli i opštini je vratili, sada privatizovani „Napred” i Radio Valjevo (koji, valjda, čeka novog gazdu). Prvi, ali ne i jedini, potencijalni kandidati za stanare Doma JNA (Vojske) su Biblioteka i (ili) gradsko pozorište. Njegova dvorana bi, međutim, morala da bude višenamenska (pozorište, koncerti, književne večeri, možda i bioskop...), to važi i za prelepu baštu.
Predlog Emira Kusturice da u Valjevu gradi multimedijalni centar nikako ne treba odbaciti, sem pod uslovom da nije u pitanju „ideja koja se plaća, a posle je sve na vama”. Idealno mesto za tako nešto je ciglana na Petom puku, koja je u fazi privatizacije i može se kupiti za relativno male pare.
Valjevo bi konačno moralo i da se opredeli šta će biti u sadašnjoj zgradi Šeste osnovne škole, kada se za nju završi nova na Boričevcu. Pravi je u dužem periodu trenutak da se još jednom sve preispita. Ukoliko sadašnja zgrada zadovoljava potrebe, kako je pre nekoliko godina tvrdila tadašnja direktorka, onda, predlažem, da na Boričevcu bude studentsko-đački dom, koji je neophodan Valjevu. Ukoliko bi, pak, analize pokazale da je sadašnja škola nedovoljna, onda bi u njenom prostoru trebalo da se, uz adekvatne adaptacije, nastane studenti i srednjoškolci.
Nikako ne bi trebalo dozvoliti da se na Petom puku gradi industrijska zona. Industrji je mesto niz Kolubaru, sa obe strane reke.
Slobodan Raković, novinar „Privrednog pregleda” Beograd
Oslanjanje na mišljenja i na znanja valjevaca
Bez mnogo uvoda da pređemo na stvar: najveća odgovornost i obavez Grada za temeljno i strateško delovanje je u oblastima koje smo baštinili od prirode i od predaka. Reka Gradac kao prvorazredno prirodno dobro poodavno je prevazišla nivo amaterske „ljubavi i posvećenosti” čuvanju i zaštiti, kako obično zamišljamo brigu o njoj uz priznanje da nam je to reku i sačuvalo što je doista za poštovanje. Zakoni i propisi stoje iza tog ekološlog cilja, ali šta dalje i kako da se sve to odbrani od kanceroznog prodora kapitala i skorojevićkih zamisli (moteli, hoteli, restorani).
Jedino onim što je Gradac autentično imao. Duž tih 13 kilometara toka valjalo bi planski obnoviti desetak urušenih vodenica, sa jazovima kao mestima boravka i odmora u prirodi, uz trpezu za koju domaću hranu pripremaju meštani okolnih sela. Takav model nudi se, uostalom, već u samom Gradcu. Domaćinstvo porodice Branković kod Popovog vrela a nešto uzvodnije – centar za ribolovce porodice Bencun. Eksluzivna ponuda morala bi da bude „ekološki diskretna” ali i vrhunskog kvaliteta svih usluga uz neizostavni i garantovani mir za svakog gosta. Doživljaj sna uz šum vodeničnog točka trebalo bi upravo tako i ponuditi. Ne bi trebalo odricati se te skupe autentičnosti, tim pre što je pitomost cele klisure otvorila mogućnost svakome da boravi na reci i da bira način na koji će u njoj boraviti. Zavisno, naravno, od toga koliko ima para u džepu. Pitanja vlasništva nad urušenim vodenicama i organizovanje „preduzeća” u rukama je gradskih službi koliko i sprovođenje režima zaštite. Kombinacija privatnog i javnog vlasništva (poznata je inače poodavno u svetu) za takav poduhvat bila bi dobar temelj.
Bez odluke o pešačkim zonama grad će se stalno sudarati sa nedorečenostima koje samo potvrđuju da smo u tim poslovima stali na pola puta. A u Srbiji smo upravo mi Valjevci te procese prvi otvorili. Temelj takvoj odluci moraju biti ciljevi koje je odavno naslutio svakodnevni život u Tešnjaru, u Trgovačkoj zoni i uopšte u centralnoj zoni grada. Kako organizovati saobraćaj odnosno parkiranje, kakav sistem sakupljanja otpada, kakvo radno vreme i kakav pozornički i video nadzor? Sve što se mora dešavati u toj ili u tim zonama ne sme biti „standardno” već u funkciji zaštite i razvoja urbanih celina. I obavezujuće. Bez takve odluke ali i posebnog fonda namenjenog obnovi i održavanju objekata nestaće Tešnjar, nestaće Knez Miloševa… Šabac ga je uspešno utemeljio kao stambeni fond po principu dinar na dinar. (Takav fond, inače, morao bi da se osnuje za ceo stambeni fond grada, ne samo u tim zaštićenim zonama.)
I ono najvažnije, bar jedan objekat godišnje morao bi da bude obnovljen i bar jedan zanatska radionica vraćena u staru valjevsku čaršiju. Grad bi morao početi i sa otkupom zapuštenih tešnjarskih kuća. Sa vlasnicima lokala valja raditi na onom najvažnijem: šta ponuditi posetiocima i Valjevcima, naći mehanizme materijalne podrške.
Pre nego što počne formiranje jezera u Rovnima, grad mora imati pripremljene programe za turističko-privredni razvoj u njegovom okruženju, kao uostalom i za sve druge resurse.
Kompleks Brankovina morao bi da bude podignut na nivo brige od nacionalnog značaja kako nam se već signalizira iz IAUS-a čiji stručnjaci upravo rade prostorni urbanistički plan.
Uz sve to, i mnogo šta drugo, neophodno je i da imamo glavnog arhitektu, stručnjaka osetljivog na sve intervencije u prostoru, sa prvim saradnikom dizajnerom od nerva za javne prostore. Da dobijemo i komunalnu policiju, da nam spomenici nisu iškrabani, da imamo dovoljno korpi za otpatke, da se trava seje i drvo sadi gde „god ima mesta” i da, konačno, počnemo ozbiljno i delotvorno razmišljati o tome da Valjevo dobije zatvoren bazen. Dobra iskustva decenijske solidarnosti građana kroz samodoprinos ostavila su nam u nasleđe mnošđtvo škola, zdravstveni centar… Ljude bi trebalo pokrenuti dobrim vizijama i poslovima za budućnost. Uslov za to je, pored dobro postavljenih ciljeva i programa, da se konkretni ljudi odrede za ostvarivanje konkretnih programa, bilo da su u pitanju Gradac, Tešnjar, Rovni….
Potrebno je, uz sve to, i poodavno zanemareno „osluškivanje” Valjevaca od znanja i ugleda (i ne samo njih) ma gde oni bili na zemljinom šaru. Doznavati kako oni vide to što bi nam u Valjevu valjalo činiti…
Ljiljana Ljiljak
Ulice urediti
Može i opširnije – lepo sređena ulica znači imati popločane trotoare, ne asfaltirane pa potom sto puta krpljene. Znači regulisano parkiranje uz ulicu, u nivou kolovoza. Znači i drvored, gde god postoji i najmanja mogućnost za to, pa osvetljenje – smišljeno, proračunato, i funkcionalno, bez improvizacija, proizvoljnosti i izgovora. Potrebni su i ostali elementi urbanog mobilijara: klupe, stubići, rešetke, korpe za đubre, vezovi za bicikle, zaštite za drveće, šahte, hidranti… Dakako – čvrsti, kvalitetni, ispravno ugrađeni i redovno održavani (a ne farbani žuto-zelenim i ostalim free-style kombinacijama).
Potrebno je da se krene, da se na ovaj način otrgne od mraka i raspadanja ulica po ulica, deo po deo. Recimo, prvo delovi Vuka Karadžića i Karađorđeve, pa tzv. BID zona, Sinđelićeva ulica, park pored Kolubare…
Da ne maštamo o (trenutno) potpuno nemogućim vizijama Gradskog trga koji se postepeno pretvara u park na reci, sa bibliotekom, gradskim hotelom, sa promenadom prema novoj crkvi sa jedne i ulazom u staru čaršiju na drugoj strani, sa velikom fontanom u sredini. Teško je i zamisliti sve to tamo gde je danas benzinska pumpa i parking, ali – to je već mogla biti realnost da se priča o pravom uređenju javnih gradskih površina nametnula prethodnih godina. Uostalom, i planom detaljne regulacije ovog dela središta Valjeva iz 2007. godine upravo to je i predviđeno.
Ljubinko Ranković
Konkursima do više dobrih programa
Gradska uprava u Kragujevcu raspisala je ovoga septembra javni konkurs za dodelu sredstava iz svog budžeta samostalnim umetnicima, kreativnim grupama, udruženjima i organizacijama radi sufinansiranja tokom naredne godine projekata i programa kojima se doprinosi razvoju kulture i umetnosti.
Slična praksa odomaćena je i u ponekim drugim gradovima kao put da se u tim sredinama podstakne kulturno-umetničko stvaralaštvo. Verovatno da je time omogućeno stvaranje mnoštva novih kvalitetnih programa koji, ponekad i kroz neočekivane vidove, obogaćuju i osvežavaju kulturni život gradova.
Priželjkujemo da se takvim dobrim primerima još ove jeseni pridruži i Valjevo. Rad na novom budžetu je najpodesnija prilika za to. Uvereni smo da bi to pokatkad omogućavalo oživotvorenje neobičnih umetničkih zamisli i inicijativa.
Kultura Valjeva i Valjevaca time bi svakako bila na lepom dobitku a stvaraoci dobili važan podsticaj za nova pregnuća.
Konkurs bi, svakako, bio dobar put i da se dođe do novih sadržaja za letnje Tešnjarske večeri čija programska struktura i fizionomija poodavno zahtevaju korenito preoblikovanje.
Ima gradova koji raspisuju konkurse i radi sufinansiranja projekata i programa u oblasti javnog informisanja. Najnoviji (ovojesenji) takav lep primer je iz susedne nam Loznice gde su za tu namenu, uz obavezu trošenja u roku od dva meseca, izdvojena čitava četiri miliona dinara. Raspisujući taj konkurs loznički gradonačelnik Vidoje Petrović je odredio da najniži dobijeni iznos može biti 450.000 a najviši 1.050.000 dinara.
Uz ubeđenje da bi lokalna samouprava i nakon privatizacije medija (i te kako poželjne i neophodne) trebalo i materijalno da podržava rad u toj oblasti, najsrećnije rešenje za raspodelu tih sredstava vidimo u konkursima. Verovatno da ni time ne bi u potpunosti bila eliminisana stranačka pristrasnost, ali bi bar čitav postupak bio dostupniji sudu javnosti.
Zalažemo se, pri tome, ne samo za održanje sume novca koja je u gradskiom budžetom bila ove godine namenjena javnom informisanju, već i za njeno izvesno uvećavanje.
Zdravko Ranković
