| Novembar 2008
Na putu smo da budemo bolnica za XXI vek
Darija Ranković
Dr Ilija Tripković, dirketor Zdravstvenog centra Valjevo, u razgovoru sa Darijom Ranković
Zdravstveni centar u Valjevu danas u mnogome drugačije izgleda u odnosu na 2000. godinu, kada je dr Ilija Tripković postavljen za direktora. Žiro račun je bio u blokadi, nije bilo lekova, posteljine, sredstava za higijenu, nije bilo uglja, hrane… Mogi aparati, poput rendgena, bili su u kvaru…Danas se Valjevski zdravstveni centar ubraja među najmodernije u Srbiji.
Za osam godina nabavljeni su najsavremeniji aparati: magnetna rezonanca, multislajsni skener, EEG aparat, elektromiografija, transrektalni ultrazvuk, dopler, intraoperativni i digitalni rendgen aparati, mamograf, laparaskopska oprema, oprema za anesteziju, nekoliko sanitetskih vozila, 15 stomatoloških stolica…
Od investicioonih radova za osam godina urađeno je grudno odeljenje, rekonstruisani tehnička služba i sistem grejanja. Urađena zgrada Dispanzera za mentalno zdravlje, zgrada radne zajednice, ambulante u Kamenici i na Divčibarama, rekonstruisani domovi zdravlja u Mionici, Osečini, Ljigu… Zamenjeni su prozori na zgradi Hirurškog bloka, urađena je podzemna komunikacija između svih zgrada, urađena interna saobracajnica i parkinzi…
Planirano je da do 2012. godine bude završena zgrada za neurologiju, pedijatriju, poliklinički blok, tehnička etaža… Dovoljno razloga za intervju sa prim. dr Ilijom Tripkovićem.
Možete li da se prisetite početaka 2000. godine?
– Kada sam postao direktor Zdravstvenog centra, sada to shvatam, nisam ni bio svestan čega sam se prihvatio: znao sam da ne znam mnogo, ali sam kao lekar želeo da pokažem da se može mnogo i sa malo novca. Kao građanin, želeo sam da i onaj ko nema poznanike i prijatelje u Valjevu, ili Beogradu, ne mora da eventualno radi sve ono što se zove korupcijom da bi dobio pomoć kada mu je zdravlje ugroženo! Savete i pomoć potražio sam od prijatelja, još čuvam papir na kojem je pisalo šta prvo treba uraditi – 15 tačaka za primopredaju dužnosti sa prim. dr Mišom Srećkovićem koga sam nasledio odlukom Ministarstva zdravlja Srbije. Sutradan, bila je subota, sastanak kolegijuma i moje šta treba uraditi. Niko nije odbio, svi su radili, ali su mnogi bili iznenađeni startom (mladog) lekara koji tek preuzima dužnost! A radilo se u kancelarijama bez grejanja.
Da li je bilo pomoći?
– Tadašnju ministarku zdravlja u Prelaznoj vladi Srbije, prof. dr Nadu Kostić (DSS) našao sam u Nišu. Kratko smo popričali, složila se sa mojim konceptom rada ali i požalila na velike probleme – izbacivanje direktora iz kancelarija, želje mnogih da budu direktori zdravstvenih ustanova, a ministarstvo bi da to vrati u legale tokove. „Vama je lakše, predložila vas je lokalna samouprava, predlog su potpisali njeni čelnici”, rekla je. Tada su se pojavili i ljudi, koji su došli i pitali „treba li ti pomoć”. Neki i iz Beogada, zovu na ručak i na piće, „zarad privikavanja”! Jedan od tih prijatelja poklonio je fotokopir aparat, poznanici sa sela doniraju bolnici krompir, Joca Radovanović doterao pun kombi jaja sa svoje farme u Dupljaju…
Šta je tada bilo najteže?
– Kada sam video prve izvode bilo mi je teško – nema para, stotinu tužbi radnika za neisplaćeni prevoz, kotlovi ne rade, nema enetrgenata, ne može da se radi. Uz podršku porodice, prijatelja i saradnika počinje borba. Idete u Lazarevac kod prijatelja, pa preko njihovih poznanika, direktora u RB „Kolubara” pokušavate da dobijete ugalj preko reda iako niste platitli, da obezbedite preuzimanje i izvlačenje tog uglja što je uvek bio problem, tražite ljude da poprave sistem ventilacionog grejanja.
Zatekli ste postojeći Upravni odbor?
– Izvanredna je bila saradnja sa Mihailom Jokićem, predsednikom tadašnjeg Upravnog odbora ZC, u kojem su bili i Bora Radojičić, Bata Đoković, sada pokojni prim. dr Dobrosav Ivković iz Pecke. Nikog nismo menjali, to je bio posao Ministarstva zdravlja Srbije. Stanko Ješić me je upoznao sa Tomislavom Jankovićem, direktorom Republičkog zavoda za socijalno osiguranje.
Kako ste bili dočekani među zaposlenima?
-– Usledili su sastanci sa zaposlenima – „Europrom” je dao novčane bonove za otkup dugovanja ZC i povlačenje tužbi i sudskih presuda, a ZC će kasnije te bonove da plati u ratama. Deblokiran je račun, moglo je da se diše, videla se izvesnost. Trebalo je napraviti plan kako dalje. Trebalo je postaviti načelnike službi, najteže mi je bilo na Hirurgiji, gde sam i sam potekao, a gde je velika većina bila za dr Jocu Tomića kao načelnika umesto prim. dr Dula Nikolića, sa kojima nisam uvek imao isto mišljenje ali od koga sam puno naučio, ali je to malo ko hteo da kaže, pa sam taj posao sam morao da uradim! Na ostalim odeljenjima uglavnom su se kolektivi izjašnjavali, bilo je i suza, nezadovoljstva dotadašnjim načelnicima. Na pojedinim odeljenjima želeo sam da načelnici budu ljudi sa vizijom. Pojedini načelnici, iako pred penzijom, hteli su da ostanu još dve godine. Bilo je puno nezaposlenih ljudi na Birou, dogovorio sam se sa saradnicima da nikom ne prihvatimo zahtev. Moralo se tako rešiti i suočiti sa ljudima koje izuzetno cenite, koji su vam bili uzori i učitelji, druge nije bilo. Na ORL odeljenju pretilo je gašenje službe jer nije bilo ni jednog specijaliste. Zamolili smo dr Mihaila Pavlovića da ostane dve godine, do dolaska prvog specijaliste sa spcijalizacije. Zahvaljujući dr Pavloviću to odeljenje smo spasili gašenja jer smo znali da što se jednom ugasi teško se obnavlja.
Šta još pamtite iz tog vremena, čega se i danas sećate?
– Radilo se subotom i nedeljom, vraćani su dugovi, ljudi su prihvatili dogovor da nema dnevnica jer je to doprinos ustanovi i gradu, nije se gledalo na radno vreme. Doduše, sekretarica je posle dva-tri meseca rekla da ne može više, pa smo joj našli posao u struci socijalnog radnika jer je to zaslužila korektnim odnosom. Tada nismo imali adresar, ni mobilni telefon, donator nam je nabavio broj, posle je to bio broj ZC. Najviše pamtim želju ljudi da rade, taj sjaj u očima i onih u kotlarnici i spremačica, neki kažu da je to bio strah, ja volim da kažem kako je to bio sjaj u očima ljudi spremnih da rade! Pamtim i strah dr Saše Tetikovića, načelnika Rendgenologije, koji je došao i rekao da „nemamo ni jedan rendgen”, kada smo posle šest-sedam godina pozvali ljude iz Vinče u kontrolu! Imali smo mali broj nekvalitetnih rendgena, poštovanje zaslužuju rendgen tehničari i ostali zaposleni u Rendgenološkoj službi za kvalitetne dijagnostičke procedure i u tim uslovima. Morali smo da nabavimo rendgen aparate, valjalo je (na)učiti kako se prave projekti za donatore.
Kako se držala lokalna vlast?
– U jednom trenutku najvažnija je bila podrška Žarka Kovača, predsednika Izvršnog odbora SO Valjevo. Rekao je, dolazi američki ambasador Montgomeri, neka NVO želi da pomogne. Opredelili smo se za bolnicu, Gimnaziju i obdaništa. Oni su za bolnicu ponudili slušalice, posteljinu i uniforme za zaposlene. Dolazi g. Montgomeri, vodimo ga u Hirurški blok, ulazi u dve-tri sobe, zateturao se, izlazi iz bolesničke sobe i kaže „Idemo dalje!”. Prozori su bili zaptiveni, dušeci ružni, osećao se neprijatan zadah. Montgomeri primećuje – Ovde treba još više pomoći! Potom predsednik Valjevske opštine Toma Milanović vodi u Sitard, u Holandiju, delegaciju Valjeva. Bili smo svugde, videli laboratorije, skener, spavali po kućama, razgovarali sa Holanđanima, bili na prijemu kod gradonačelnika Tonara. Koliko je on lepo pričao o Valjevu i Srbiji, kako je bilo prijatno videti u školama napise iz holandske i srpske štampe o saradnji dva grada, pročitati prikaz izložbe Dula Arsenića… Spavali smo kod g. Gjusa u mlinu, pomagao sam mu da vodu iz većeg kanala, kada je njegov red, usmeri u kanal ka njegovom mlinu. Sve ide utvrđenim redosledom, nema nikakvih problema i nesporazuma, tako se održava i park u Sitardu, sve funkcioniše. To je bilo dragoceno saznanje, novo iskustvo, kao i činjenica da su se na tom području dogovorili da umesto tri naprave jednu blonicu! Bolnicu, koja je profitni centar, pored nje je i gerontološki centar. Imaju menadžere, strategiju i plan, svi su opušteni, sve funkcioniše, žele da nam pomognu.
Sredstva donatora bila su veoma bitna?
– Saradnja sa IRD, posebno, ali projekti, kako napraviti projekte? Javlja mi se mladi kolega iz IRD-a, koji je služio vojsku u Valjevu za vreme NATO agresije, a ja bio mobilisan, pa smo se tako upoznali. Dobio posao u IRD-u, dolazi u Valjevo jedne večeri i kaže da pripremamo projekte, pruža prva uputstva. Ljilja i Seka Maksimović, pa dr Zoran Jokić, dr Vesna Krstevska, dr Maja Mladenović, bojim se da nekog ne zaboravim, noćima sedimo i dogovaramo, planiramo projekte. Za projekat zdravstvene stanice u Valjevskoj Kamenici trebalo je „pobediti” dalekovod za koji su meštani bili više zainteresovani. Mi ubeđujemo, a Zoran Nikolić Zone iz Elektrodistribucije kaže kako novac IRD-a njima ne znači mnogo te da će ga oni obezbediti iz budžeta Valjevske distribucije i EPS-a. Dugo su seljaci bili nepoverljivi, tek nekoliko meseci docnije počeli su da donose majstorima rakiju i gibanicu!
Ko je još pomagao?
– Mnogo su pomogli Boban Ilić, Mića Đuričić, advokat Peca Milutinović, koji su prihvatili članstvo u Nadzornom odboru, da nas kontrolišu. Imali smo i dobar Upravni odbor jer smo se u DOS-u dogovorili da angažujemo ljude van Zdravstvenog centra – od mr farmacije Peđe Obradovića iz Hemofarma i Agencije za lekove, preko Ljilje Pejić, pomoćnice ministra Gorana Pitića, ekonomistu zdravstva zaduženu za međunarodnu saradnju, i gospodina Klačara, koji nam je bio veza sa građevinskim lobijem, do tadašnjeg prodekana za nastavu Medicinskog fakulteta, docnije ministra zdravlja, prof. dr Tomice Milosavljevića. Docnije, 2004. svi su smenjeni da bi na ta mesta došli lokalni funkcioneri stranaka u Vladi Srbije.
Pomagali su i Valjevci u inostranstvu?
– Slikar Pulika Jevtić bio je veza sa Klermon Feranom, gde živi, i njihovim Rotarijem, pa su dva predstavnika Zdravstvenog centra putovala u Pariz i Francusku. U njihovom Edukativnom centru rodio se naš Edukativni centar, bili smo i kod „Lekara bez granica” i u francuskom Centru za endoskopsku hirurgiju i ginekologiju. Pomogao je i arhitekta Vlada Simović iz SAD, koji je projektovao bolnice po Evropi i njihove adaptacije.
Vredela su i sredstva gradskog samodoprinosa?
– Sredstva samodoprinosa značila su da se Ministarstvo zdravlja Srbije opredeli da Valjevska bolnica učestvuje u velikom projektu Svetske banke, što nas je dovelo na pravi put da budemo bolnica za 21. vek. Valjevo se našlo na mapi Borda direktora Svetske banke. Kada je svojevremeno u Brankovini dobrovoljno dao krv na akciji „Desanki u čast”, dr Tomica Milosavljević, tada ministar u Vladi premijera Zorana Đinđiđića, pitao me je da li smo sigurni da ćemo uspeti. Sigurni smo, jesmo, moramo uspeti, odgovorio sam iako, priznajem, i nisam baš bio siguran. Kada smo otvarali novo Grudno odeljenje, dr Tomica, tada u ostavci, kaže: „Nisam ti verovao, čestitam, ponosni smo!”. To je nama bila ogromna satisfakcija! A u akciji obezbeđenja para za prvi skener uspeo sam da dođem do premijera Đinđića. Predložim mu da ko ima svoja dva dinara zaslužuje da Vlada Srbije obezbedi dinar. Kratko je razmišljao i rekao: „Obezbedi dva dinara, imaš dinar!”. Krenuli smo u priču o rendgenu i skeneru, objavili to na tek pokrenutom sajtu, odziv je bio neverovatan. U naš prvi skener, drugi sada radi, ugrađena je velika ljubav građana Valjeva i Kolubarskog okruga i privrednika.
Ko je sve doprineo tim neimarskim poduhvatima?
– Mnogi, od vladike Lavrentija i SPC, preko „Karitasa”, donatora i saradnje sa Sitardom i Pfafenhofenom. Doneli smo tada odluku o promeni namene sredstava gradskog samodoprinosa I umesto adaptacije stare zidali smo novu zgradu Grudnog odeljenja. Pomogao je arh. Vlada Simović, pomogao je Aca Mitrović sa svojom firmom „Gate”. To je u neku ruku bio naš projektni biro, reviziju projekta radio je Građevinski fakultet. Konsultante Svetske banke slali smo u projektni biro „Gejta”, oni su potom bili veza sa svetom preko Barselone. Ta saradnja je za nas bila svojevrstan test a da nismo ni znali za to. Pitaju nas, može li da se radi i popodne? Kažemo, može! Kasnije stigle ocene – „petice” za sve aktivnosti! Kada nam je sugerisano, smanjili smo broj postelja na Grudnom odeljenju u korist Koronarne jedinice idući u susret 2020. godini. Mi smo od svojih para te zgrade povezali podzemnim komunikacijama, a izvođači radova, „Energoprojekt” i „Ingrap Omni” su nam, videvši kako radimo i ekonomišemo, videvši da svaki dinar koji može ostaje u Zdravstvenom centru, poklonili po deo saobraćajnica, pa je stvoren potpuno novi ambijent u bolničkom krugu.
Koliko su značili konsultanti iz sveta?
– Otvaranje prema svetu je pravo bogatstvo. Od konsultanta iz Australije smo mnogo naučili, a preko njega se o Valjevu čulo i u sedištu Svetske banke u Vašingtonu. Srećom, shvatili smo na vreme da nas u tim kontaktima i u tim odnosima sa ljudima iz sveta u svakom trenutku neko ocenjuje. U to se uverite i kada posle mesec dana stignu ocene, pa kažu kako radite, da ste nepotkupljivi, da ne pristajete ni na ručak, itd.
Kakva je Vaša vizija daljeg razvoja Zdravstvenog centra?
– Pre godinu dana usvojen je dokument o razvoju 2008-12. u kojem je pobrojano sve ono što treba uraditi u primarnoj i sekundarnoj zaštiti, od baze osiguranika i okončanja izjašnjavanja za izabranog lekara do osvajanja novih procedura i metoda u bolničkom lečenju, nabavci opreme i stalnoj edukaciji kadra. Država će doneti akt o minimalnom i maksimalnom broju pacijenata po lekaru u gradu i selu, uslediće i uvođenje dodatnog zdravstvenog osiguranja. Na nama je da se potrudimo da nam što manje pacijenata odlazi kod privatnih lekara, moramo razvijati laboratorijsku službu, kućnu negu na primarnom nivou, podizati kvalitet zdravstvene zaštite. Želimo da razvijemo Regionalnu službu hitne medicinske pomoći u Kolubarskom okrugu, da je povežemo sa Urgentnim centrom, da razvijemo jedinstven informacioni sistem...
Kako skratiti vreme čekanja na preglede?
– Najveći problem je trenutno na endokrinologiji, koji će do kraja 2008. biti rešen na mnogo bolji načn, od selektivnije obrade pacijenata u primarnoj zaštiti do dolaska novih endokrinologa sa subspecijalizacije. Doduše, preti nam i mogućnost da izgubimo neke lekare zbog mogućnosti dvojnog rada. U svakom slučaju, moramo biti efikasniji i ljubazniji.
Može li Valjevo da uspešno funkcioniše kao Zdravstveni centar, da ga finansira Svetska banka, da ima strane investitore?
– Valjevo ne treba da izgleda kao Zdravstveni centar, ali se neke dobre stvari mogu preslikati. Naš grad je velika institucija, najveća u okruženju, i ko se prihvati uloge da ga vodi treba da bude svestan svega, svojih mogućnosti, i da tako radi. Prihvatate posao ili ne, snosite posledice za svoj rad, morate se stalno edukovati, ne možete biti najbolji hirurg među menadžerima i najbolji menadžer među hirurzima!
Šta ste Vi, menadžer ili hirurg?
– Hirurgija je moja ljubav. Nažalost sve manje se njom bavim, u poslednjih godinu dana samo jednom sam bio u operacionoj sali. Menadžer je jako lepo zanimanje, traži čoveka 100 odsto. Na raskrsnici sam.
Komentari
Na putu smo da budemo bolnica za XXI vek | 2.09.2009 u 12:16