| Oktobar 2010
Dvogodišnji učinak vlasti (II)
Redakcija Revije Kolubara
Čelni ljudi Valjeva (izvor: www.valjevo.rs)
Pred svoj skori jubilej – izlazak 200. broja – Revija „Kolubara” otvara debate o ponekim u ovo vreme važnim i interesantnim pitanjima koja su od interesa za Valjevce, Valjevo i Valjevski kraj.
Počeli smo pre mesec dana ocenjivanjem dvogodišnjeg učinka aktuelne valjevske gradske vlasti, ove koju predvode gradonačelnik Zoran Jakovljević, njegov zamenik Stanko Terzić i predsednik Gradske skupštine Goran Lučić. Počeli uz pomoć svojih kolega novinara, svakako najsvestranije obaveštenih i najmanje pristrasnih, bar kad su u pitanju teme iz političke sfere.
Zamolili smo ih da ovovremenu valjevsku gradsku vlast ocene opisno, uz navođenje najvažnijeg što je postignuto i propusta koji su činjeni, ali naporedo i numerički (opcenama od 1 do 5). Traženo je u isto vreme da numerički ocene i učinke dve prethodne vlasti u Valjevu; one iz razdoblja 2000-2004. koju su predstavljali Tomislav Milanović i Žarko Kovač i potonje, sa dr Jovanom Tomićem na čelu (2004-2008).
Mišljenjima koja su iznesena u prošlom broju Revije pridružujemo tri nova.
Neopisivo i neocenjivo
Ocenjivati bilo koju vlast smisleno je samo ukoliko ta vlast ima alternativu i ukoliko imate sa kim (boljim ili gorim) da je uporedite. Nisam siguran da je u Srbiji, pa i u Valjevu, u poslednjih dvadesetak godina postojala bilo kakva ozbiljnija alternativa bilo kojoj dosadašnjoj vlasti. Tako mi se, nažalost, čini i sada. S druge strane, s obzirom na to da svaku vlast čine konkretni ljudi, teško je oteti se utisku da se ne samo od 2000. godine, već i od „fantastičnih” devedesetih, pa do danas, u značajnoj meri, vrte isti ljudi i iste partije, koji se, uz određena prepakivanja, nakon svakih izbora pojave pred građanima kao nova, sveža vlast. A, ustvari, iste partije i, uglavnom, isti ljudi pokušavaju, da što duže zamajavaju nesrećne i sluđene građane, ubeđujući ih da je život koji žive nešto što je potpuno normalno i da drugačije jednostavno ne može. Tako je u Srbiji, tako je i u Valjevu.
Konkretno, ima li svrhe ocenjivati da li valjevski socijalisti bolje obavljaju vlast sada, u koaliciji sa demokratama, ili su to bolje činili u periodu od 2004. do 2008. u koaliciji sa Novom Srbijom, radikalima i još nekim partijama i polupartijama (u kojoj se, reklo bi se, nije znalo ni ko pije, ni ko plaća, pa je vlast kraj mandata sačekala pod prinudnom upravom), ili im je, pak, najbolje išlo devedesetih, dok su se sami za sve pitali. Takođe, da li su ovdašnje demokrate bile ubedljivije u okviru DOS-a od 2000. do 2004. ili danas sa već pomenutim socijalistima, koje su pre deset godina zamenili na vlasti, zahvaljujući, upravo, tome što su građanima nudili sve suprotno od tih istih socijalista?
U tom smislu, demokrate i socijalisti danas, u poređenju sa samima sobom iz pretprošle, odnosno prošle vlasti, ne mogu se nešto spektakularno razlikovati, pa se tako ni prethodne dve vlasti ne mogu značajno razlikovati od sadašnje.
Kada je u pitanju lokalna vlast u Valjevu, trebalo bi biti objektivan pa reći da ni pre 2000. godine, ni posle toga, nijedna politička grupacija koja je vodila ovaj grad nije to radila samostalno. Svaka dosadašnja vlast, u još uvek centralizovanoj Srbiji, generalno ličila je na svog starijeg brata u Beogradu. Čak i onda kada je republička vlast bila iz protivničkog tabora, lokalna je opet, manje-više, ličila na nju. Doduše, nerealno je očekivati od jedne lokalne vlasti da značajnije utiče na privredni razvoj i standard građana, ali funkcionisanje grada, rad komunalnih preduzeća, stanje infrastrukture, održavanje ulica i, uopšte, planiranje budžeta, nešto je na osnovu čega se može ocenjivati uspešnost svake lokalne vlasti. Umesto insistiranja na činjenici da ni ova, ni prethodne lokalne vlasti, nisu pomogle ovdašnjim firmama, koje su mahom upropašćene, delotvornije bi bilo postaviti pitanje kako je koja vlast trošila novac građana Valjeva, kako i koliko je trošeno na održavanje gradske infrastrukture, kako su birani izvođači radova na održavanju već pomenute infrastrukture, kako su radili nadzorni organi, da li je bilo kakvih nepravilnosti ili ne daj Bože korupcije... To je ono na osnovu čega bi trebalo ocenjivati i ovu i prethodne lokalne vlasti, ali su, nažalost, naše javno mnenje i mediji još uvek nedovoljno snažni da bi takva konkretna i osetljiva pitanja mogli da stave na uvid građanima Valjeva.
Generalno, svaka od tri valjevske vlasti u poslednjih deset godina imala je nekih svojih uspeha, ali najveći neuspeh koji karakteriše sve njih zajedno je nesposobnost da se izdignu iznad partijskog načina razmišljanja i potrebe da se udomljavanje partijskih kadrova postavi kao prioritet delovanja.
U svakom slučaju, nakon deset godina i tri vlasti koje su se smenile, Valjevo je jedna zabita, poluzaboravljena varoš čiji građani ne žive srećno. Toliko o oceni i sadašnje i prethodnih vlasti.
Zoran Milovanović, list „Napred”
Zaboravljena obećanja
“Svi su oni isti”. „Samo gledaju svoje interese”. „Zapošljavaju samo po stranačkoj liniji”, „Puna je Gradska uprava administracije koja se samo množi i uvećava”, „Pred izbore obećavaju sve i svašta, a posle kad zasednu na vlast sva obećanja zaborave”... Ovo su izreke običnih ljudi, Valjevaca, ali i žitelja bilo kog grada ili varošice u Srbiji. I svuda je isto, pa i u Valjevu. Svaka vlast uglavnom zaboravlja ono što je obećala, programe o kojima su u predizbornoj kampanji neprekidno drvili, preko noći su negde zaturili. Kad se zasedne u visoku zgradu s novom fasadom u sred grada obični ljudi začas postanu teško primetni, valjda se sa visine loše vidi...
Prva garnitura vlasti u Valjevu posle 2000. godine obrela se u posve neobranom grožđu. I tako je i prošla. Dvojac Tomislav Milanović, predsednik Opštine i Žarko Kovač, prvi čovek opštinske vlade, prerano su „zakukurikali” – jer su počeli najzad da na pravi način tumače svoja ovlašćenja, u tome su delovali – proevropski. Nisu podlezali populizmu. Za vreme njihovog mandata, u Valjevo je došlo „Gorenje”, „Austroterm”, još neke investicije. Bilo je to, iz današnjeg ugla, vrlo dobro vladanje.
Potom, dr Jovan Tomić, gradonačelnik koji je izabran na neposrednim izborima, rešio je mnoge veoma bitne kapitalne probleme Valjeva – izgrađena je toplana, stigao je Beovoz, regulisan Jaz... Međutim, vlast dr Tomića ostaće, ne samo među novinarima, dugo upamćena po skandaloznim potezima koji su doveli do devetomesečnog štrajka i neviđenog hoda po mukama naših kolega u „Napredu”... Čak ni toliki ugled i poštovanje koje kod Valjevaca uživa dr Jovan Tomić nisu mogli da „zalegnu” za pojedine poteze tadašnje gradske vlasti.
Aktuelna vlast suočila se sa svetskom ekonomskom krizom, idealnim izgovorom za sve propuste, promašaje i neostvarene projekte i obećanja. U anketi u „Večernjim novostima”, u novogodišnjem broju, u kojoj je učestvovalo 11 gradonačelnika, na pitanje šta ćete sigurno učiniti u 2010. godini po čemu će vas građani sigurno pamtiti, Zoran Jakovljević, gradonačelnik Valjeva odgovorio je:
„Učiniću sve da veliki broj građana 2010. godinu upamte po tome što su dobili posao. To ću ostvariti neprestanim pritiskom na sve one koji treba da ispune svoje obaveze prema gradu, odnosno na one koji su zakupili gradsko građevinsko zemljište, a ne otvaraju pogone. Nadam se da će me sugrađani zamtiti i po tome što je urađena reorganizacija uprave, ustanova i preduzeća čiji je osnivač grad i zbog njihovog efikasnijeg rada. Nadam se da će građani Valjeva pamtiti 2010. godinu i po ekspanziji turizma na Divčibarama”.
A do kraja 2010. godine ostalo je samo tri meseca...
Branko Puzović, „Večernje novosti”
Protiv partijskih kvota
Za sveobuhvatnu ocenu ove, kao i svake druge lokalne valjevske vlasti, neophodno je mnogo više vremena, prostora, informacija i znanja, zato ću se zadržati samo na nekim utiscima koji bi mogli da predstavljaju osnov za ocenjivanje.
Moj najvažniji pozitivan utisak je da je lokalna vlast pokazala i pokazuje spremnost da izađe u susret potencijalnim investitorima iz zemlje i inostranstva na području grada, uz sva ograničenja koja se tiču republičkih propisa na koje se jednostavno ne može uticati. Ima u ovoj priči i lokalnih birokratskih zabušavanja, ali smatram da ona ne remete strateško opredeljenje da se što više učini da investicije ne zaobilaze valjevski kraj. Trebalo bi po tom pitanju koristiti i neke veze „po vertikali”, ne stideti ih se, iz prostog razloga što živimo u zemlji u kojoj dogovori takve vrste rešavaju mnoga pitanja. Kad je već tako, lokalni čelnici ne mogu da budu principijelni i čekaju da sve bude urađeno nepristrasno i po pravdi, jer – mnogi vozovi će proći.
S druge strane, opet, ma koliko paradoksalno zvučalo, moja osnovna zamerka ovoj, kao i svim prethodnim lokalnim vlastima, je što nije uspela da prevaziđe partijske kvote u kadrovskoj politici. Redovna predizborna zalaganja da se najsposobniji, bez obzira na stranačku pripadnost, nađu na ključnim mestima – redovno bivaju izigrana. Prva lokalna vlast koja shvati da je takvo opredeljenje osnovna kočnica napretka i koja preduzme stvarne korake na ukazivanju poverenja sposobnima umesto partijski poslušnima – zaslužiće visoku ocenu.
O vlastima koje su prethodile aktuelnoj teško je izjašnjavati se numerički kako ste predvideli i ne bih se usudio da to činim, ali sam blizak uverenju da je vlast koju su predstavljali Tomislav Milanović i naročito Žarko Kovač (2000-2004. godine) bila znatno bolja i uspešnija od one koju je predvodio dobri čovek dr Jovan Tomić (2004-2008. godine).
Slobodan Ćirić, novinar lista „Napred”
Komentari
Dvogodišnji učinak vlasti (II) | 30.12.2011 u 12:41