• Kupovina/Pretplata
• Kontakt
• Marketing

• Home
• Revija Kolubara
• Knjige IP Kolubara
• Akcije
• O nama

| Jul 2014

Valjevo drugi put ranjeno

Ljiljana Ljiljak

foto: Đorđe Đoković

Dok su se danima i noćima sredinom ma­ja spajale mutne  bujične vode  sa ki­šnim nebom, odzvanjala je kao su­rova presuda, činjenica da  smo nakon Kr­uš­ika izgubili drugu najveću investici­ju koju je grad imao od svog postanja. Iz­la­zi­li smo na uskovitlane vode Kolubare na­lik na oranje, ne verujući da smo ostali bez temelja na kojima opstaje grad- uređenog korita reke i da je samo pitanje da li će reka poplaviti i ostatak grada ispod Ja­dra. Srećom, veća tragedija je izbegnuta.    

Bivalo je povodnja i pre ovog nezapa­mć­enog. Iz prve polovine XX veka  ostale su nam poneke deonice utvrđene obale  u ce­ntru što potvrđuje da je grad bio i tada sp­reman da se od  vodenih stihija brani. A to  je da Kolubara plavila  delove grada, da se čak  jedanput  desilo  da se vode Ko­lu­ba­re i Ljubostinje sastave, pamti se i danas.  Slobodan Jevtić Pulika podsećao je često na slike koje je trajno zapamtio, kada je  mu­tna Kolubara nosila volove, čardake, za­prežna kola, stabla drveća… Za poplave iz 1965. godine, kada je reka  izašla iz on­dašnjeg neuređenog korita do Ka­ra­đo­rđ­eve ulice u centru, bilo je jasno da se grad mora ozbiljno odbraniti od svojih re­ka ako želi da opstane i da se razvija.

Tadašnjem tek diplomiranom inženjeru vodoprivrede Slobodanu Đukiću i st­arijem kolegi Miljanu Maroviću  iz Erozije, preduzeću koje je osnovala država da brine o vodotokovima, - Mića Ga­vr­il­ović, tadašnji predsednik gradske vl­ade dao je  zadatak da  utvrde osu buduće r­eg­ulacije reke kroz grad. Tako je počelo. Nakon  neuspelih prvih pokušaja da se ut­v­r­di deo budućeg korita iznad Jadra,  an­ga­žovan  je na projektu i  ugledni stručnjak za bujične vode Aleksandar Ko­lje­nš­ić. 

Na Rundinoj livadi uzvodno grada  1969 godine počeli su radovi koji su tr­aja­li punih deset i po godina! Reka je duž pet kilometara popločane trase kroz gr­ad, u kišnim periodima prolazila minor  re­tko i  onim većim, major koritom . Grad je  od početka 80.-tih godina bio odbranj­en! Možda zbog dugih radova po etapama, ni­smo bili svesni tog velikog poduhvata pa se i datuma uglavnom završene regula­ci­­je (ostalo oko 300 metara kod Pivare) re­tko ko seća. U javnosti je, doduše, bivalo protesta što je regulacija ukinula vi­ro­ve, rukavce, prirodno prosečene obale, što je reka okovana u kamen i cement. Tu iz­gubljenu romantična sliku reke u gradu za­menili su moćni ozelenjeni forlandi. Gr­ad je dobio novu vizuru a sa rekom se mo­glo živeti i bez straha od povodnja. 

I danas se možda  poneki  sećaju im­pr­ov­izovanih nadstrešica  od šatorskih kr­ila u blatnom i prašnjavom, nereguli­sa­­nom  koritu ispod kojih su uporno da­nima Erozijini majstori - klesari ručno ob­rađivali tvrd dacit iz Slavkovice da bi ga potom, komad po komad, slagali u po­dzide. Bio je to skup, ručni rad. Te kamene gr­omade  mogu se videti i danas u sasušenom mulju  i razvalinama  korita.  Malo je ve­rovatno da će biti para da se za skoro po­lovinu  oštećenog keja od ukupno  pet ki­lometara   obezbedi dacit,  a  kamoli za ma­jstore klesače. Potomke onih koji su gr­adili manastire i crkve, udarali kamene temelje kuća, znali kamen u dušu. Njih vi­še i nema, niti se školuju. Kada se re­gulacija obnovi, slika uređenog korita reke kroz grad neće biti ista kao  ona pre 14. maja ove godine.

U godinama kada se ulagalo u regulaci­je Kolubare i Ljubostinje  realizovao se vi­šedecenijski  državni i republički pr­ogram uređenja  svih vodotokova kao naj­avažnijeg prirodnog resursa zemlje. Deo tog   programa bilo je i Valjevo,  za­pr­avo slivno područje  Kolubare sa čestim bu­jičnim vodama.  Uoči raspada  Jug­os­la­vi­je među stručnjacima u svetu taj sistemi, delo naših stručnjaka smatrano je za je­dan od najrazvijenijih vodoprivrednih si­stema. Antierozivne brane, pregrade, ma­­­le akumulacije duž Jalanice i drugih pritoka, utvrdjivanje obala u gradovima  bili su deo sveobuhvatnog rešenja  da se sa posledicama poplava i bujica izađe na kraj.  Kruna  celog sistema  je  brana sa ak­um­ulacionim jezerom u Rovnima. Tada su se za ostvarenje te sveobuhvatne investi­ci­je brinuli  i zborili Valjevci u nadle­žn­im republičkim institucijama  od   Lo­la Milivojevića, Pere Tomanovića…  Sp­ecijalizovana firma Erozija i Sl­obo­d­an Đukić bili su deo tih produktivnih vr­emena i imali sreću da pripadaju gene­ra­cijama u kojima se poštovalo znanje i nauka. Sporadična i neizvesna ulaganja u na­sipnu branu Rovni , jednu od 250.000 hi­ljada koliko ih ima na svetu  deo je te tu­žne priče o turbulentnim, haotičnim vr­emenima poslednje dve decenije. Pr­oc­ene šteta  od poslednjeg povodnja u Valjevu  ve­će su od tri milion evra koliko je ne­do­stajalo da se brana pusti u funkciju i ta­ko spreči poplavni, razarajući talas sve do Beograda.

    Posle  nezapamćenog povodnja  svima je jasno: da je brana bila u funkciji i da su oštećenja  u koritu Kolubare iznad Jadra sanirana na vreme, te da su radovi na postavljanju regionalnog cevovoda obavljani bezbedno  za regulaciju - Kolubara  ne bi ovog maja  razvalila podzide  grada koje sada zjape. Na ta oštećenja  upozoravani su poslednjih pet godina gradonačelnici, obaveštavani odgovorni u republičkim  centrima. Što lično, što telefonom. Svi su ostajali gluvi.  Ono što je naj­strašnije,  grad  nije više siguran od po­plava. Jer kada se ošteti deo regulaci­je,  kao što se para džemper -kako slikoviti govori Slobodan Đukić,“ patrijarh vo­doprivrede“ kako ga kolege zovu- veća vo­da sa nanosima  nemilosrdno  dalje razara, i popločani dno reke i  preostale ut­vr­đene podzide…

Dobro urađeni forlandi podrazumevali su i zatravnjivanje  korita . Ako  se tr­ava nije ukorenila,  formirala humusni sloj , svaka  voda brža od metar i po u se­kundi  odnosi i travu i podlogu, a to zn­ači počinju erozivni procesi. Milione ki­lograma semena trave delila je država  pr­eko Erozije seljacima da  ga poseju gde  tr­eba da ne dođe do  odrona i klizišta. De­ljene su decenijama i sadnice, svake godine znalo se gde i na kolikom površinama se od erozije brani  novim šumskim nasadima.

Fotografije Suvobora  kao goleti iz vremena s početak prošlog veka, deo su prošlosti.  Znanjem  i stalnim ulaganjima   Suvobor je pošumnjen i sačuvan za bu­du­će generacije kao važan šumski resurs. Iza stručnjaka i radnika  Erozije do „ si­ste­mske greške“ u tranziciji, ostalo je pr­eko 4.000 hektara novih šuma koje su po­šumnjavanjem,  branama i regulacijama  br­anile ljude, naselja,  imovinu, prirodne re­surse od pogubnih bujica, erozija i po­plava.  Kad  država digne ruke od svog  vo­dn­og resursa koji je i njen temelj (reke i re­čni slivovi),  čemu smo u poslednje dve de­cenije svedoci,  posledice po narod i dobra su porazne i opterećujuće za niz budućih generacija. Kada nestručnost i samouvereni laicizam dođu do vlasti, malo je reći da iz sebe ostavljaju  krajnje necivilizacijske ruševine. 

Vreće sa peskom nemoćne su pred bu­ji­ca­ma u stogodišnjim i, svedoci smo, i hi­lja­dugodišnjim  poplavama. I pored pr­ob­i­janja regulacije na nekoliko mesta Va­lje­vo je bilo odbranjeno  u poslednjem nez­ab­e­leženom poplavnom talasu.  Nez­avr­še­n­a brana Rovni, sticajem okolnosti, za­držala je  petinu, koliko se procenjuje, od potencijalnog kapaciteta akumulacije  (50 miliona kubika vode).  Svim skept­ic­i­ma, pa i višegodišnjem organizovanom po­kretu protiv njene izgradnje, pokazala  je da se moglo i bezbolnije proći.  Jer  Ob­re­novac i REIK, energetsko srce Srbije, se brani u Rovnima kao i Valjevo i svi gra­dovi i naselja nizvodno Kolubare.

   Da se ubuduće ne sme raditi „sa koca i konopca“, da se struka i stručnjaci mo­raju pitati i angažovati za svaku i najmanju javnu investiciju potvrđuju i koluba­rski mostovi. Kao gazela nad mutnom bu­ji­com nadvijao se tih majskih dana, pešački most prema pijaci  projektanta Dr­aga­na Bebića,  svedočeći koliko je dobro što se most gradio za visinu stogodišnjih vo­da.  A mogli smo ostati i bez Jadarskog  pa i ostala dva mosta u gradu. Za takve objekte ništa ne sme biti skupo.  Slike poki­da­­nih, sklepanih mostića u gradu i na Gradcu,  upozoravaju da, kao što su gradili Rimljani, mostove treba  graditi da op­staju i služe vekovima. Sve što danas vi­dimo kao razvaline na prostoru kultne Il­ovačića vodenice  kod Vidre, po­tv­rđ­uje  da  se laicizam i  mentalitet „lako će­mo“  mora zaustaviti.  Montažni, betonski restoranski platoi u samom koritu re­ke i druge intervencije  kako bi se blagodati Gradca unovčile, opasno ugrožavaju sve što je stručno, sa pameću građeno i podizano na njenim obalama. Pa i Be­rkovu  branu, koju je projektovao predan do smrti  svom zavičaju dr Ljubiša Je­v­t­ić. Ne mali broj njegovih antierozivnih projekata za intervencije na potocima i re­čicama  možda su  sačuvani u fondu ko­ji je nasledio sadašnji  vlasnik Er­oz­i­je(?). Projekti stari  dve do tri decenije!?  Šta smo radili za to vreme?  Vodili bi­tku protiv brane Rovni?

Naš Gradac posebna je priča u danima ka­da vodotokove  osmatramo sa strahom. Nje­gov  tok možemo sačuvati u autentičnom toku kroz klisuru koju je sam prosekao duž  14 kilometara. Iskustva   na primer  Švajcaraca ili Slovenaca sa uređenjem staza u klisuri Vintgar a  čak od sredine 19 veka , poznata su i laicima  i mogu se videti u stručnoj literaturi. Danas se daleko otišlo u metodama „nevidljivog“  utvrđivanja obala a da se prirodni izgled ne menja. Sem šetališnih staza i odmo­ri­šta sa klupama i ponekim mostom. ( Na tragu toga je mala  lanjska intervencija kod stadiona Krušik.) Kao što se kvalitet države  prepoznaje u dvo- decenijskoj gr­adnji brane Rovni tako se i odgovornost  gr­ada Valjeva prepoznaje u nemoći da spreči  bespravnu i nestručnu gradnje svega i sv­ačega na obalama Gradca i svih drugih re­ka i potoka. Postojeće  antierozivne br­ane na Gradcu,Degurićka i Berkova,  ne­koliko kaskadnih pregrada  i nadajmo se  temeljno urađenim mostovima  za sve po­tr­ebe i sve vodostaje, daju i dali bi dobar te­melj za ozbiljno uređenje obala Gradca u fu­nkciji  pre svega, odbrana od poplava. Ta­kvim intervencijama sačuvali bi  grada­čke jazove i mlinove, obnovili predivne  brane od pruća. 

Ciklon koji nam je doneo nezabeležene padavine i povodnje  nazvan je Tamara.  Jedna Tamara je  pre koju deceniju ponosno jahala travnatim forlandom Kolubare kr­oz srce svog grada. Mlada i lepa, na pre­di­vnom konju  svedočila je  o radosti življenja i uživanja u lepotama reke koje ur­bana sredina može i mora da ponudi sv­ojim žiteljima. Otkrivali smo i osv­aja­li  godinama polako lepote tih travnatih st­aza duž reke i njenih popločanih obala. Nesvesni da je kej sa obalnim Tešnjarom i Knez Miloševom ulicom, drvoredima i  Hr­amom postao još jedan spomenik, in­de­nt­itet grada. Sad to znamo. Cena koju smo zbog neodgovornosti  i nemara  države i gr­ada, nepoštovanja znanja  i struke sada platili  i koju ćemo plaćati dugo, vratila nas je na tačno pedeset godina unazad.