| Jun 2014
Dan Pobede u ValjevuReč Matije Bećkovića na otkrivanju spomen ploče u Valjevskoj gimnaziji
Matija Bećković
Od svih proslava koje se danas održavaju širom sveta, za mene se kao najpotresnija izdvaja proslava Dana pobede u Valjevskoj gimnaziji. Skromna spomen-ploča koju postavlja svojim učenicima i profesorima postradalim u Drugom svetskom ratu ukazuje se u ovom času značajnija od svih parada kao znamen velike pobede ne samo Valjevske gimnazije i Valjeva nego i Srbije i srpskog naroda.
Ovaj znamen kamen je posle sedamdeset godina sastavio školske drugove koji su se u ratno nedoba iz iste škole razišli svako na svoju stranu da bi postradali na raznim mestima od različitih ruku zato što su na različite načine voleli svoju zemlju i tu ljubav platili svojim životom.
Ovaj kamen zavičajnik mnogima je i jedini grob koji im je dala rodna gruda i sve što su izborili boreći se za svoju otadžbinu.
Ko su i kakvi su bili, šta su mislili i osećali, najviše ćemo reći i najbolje razumeti ako kažemo da je najmlađi od njih imao trinaest, a najstariji dvadeset i tri godine.
Ploča davno podignuta poginulim na pobedničkoj strani, od kad je postavljena kao da vapi za ovom drugom. Iako su dve, one su sada jedna jedina koja više nije crno-bela nego se beli u belom Valjevu obeljenom krvlju jagnjetovom.
Pre tri godine došla mi je do ruku knjiga valjevskog profesora istorije Milorada Belića „Zatamnjena istorija – Valjevska gimnazija od 1941. do 1945. godine”. Tu sam našao ono što nikad nisam čuo niti je to iko ikad spomenuo ni za sve vreme mog đakovanja u Valjevskoj gimnaziji ni za šezdeset godina kako je moj život neodvojiv od Valjeva i Valjevaca. Za sve te decenije niotkog nisam čuo da su streljani direktor i tri profesora ni da je na različite načine umoreno devedeset učenika moje gimnazije. Niko ih nije spominjao ne samo zbog straha već možda i zato što su to bila deca, dečarci i devojčice, a deca nemaju potomaka i nikog sem roditelja i predaka, a ni njih odavno nema.
Čitajući pomenutu knjigu otkrivao sam novo, nenapisano poglavlje Krvave bajke.
Već sedamnaest puta na kraju godine u „Zvezdara teatru” održava se moje poetsko veče, a prihod od ulaznica prilaže se u humanitarne svrhe. Nije bilo teško setiti se da bi bilo najprimerenije da se novac ljubitelja poezije nameni za postavljanje ove spomen-ploče učenicima i profesorima kojih se još jedino mogla setiti njihova gimnazija. Zahvaljujući poeziji i njenim čitaocima i ja sam ovih godina mogao da zažežem poneko „kanđelo na oltare crkve pravoslavne”, ali od svih mi je najmilije ovo koje je danas postavljeno na zidu moje Valjevske gimnazije.
Kad sam došao na ovu ideju nisam ni znao da je Školski odbor i pre mene razmatrao istu ideju, pa se sve ostalo podrazumevalo i kazivalo samo: Da se ploča postavi naspram postojeće, da im kamen bude što sličniji, da slova na pločama budu iste veličine, da azbuka odredi redosled imena. Tako su dve ploče prestale da budu ploče i postale dva krila jednih pluća, jednog naroda, bez kojih on ne može mirno i slobodno da diše. Pokojni su se davno pomirili pod zemljom i već dugo i glasno pozivaju i nas da to učinimo na zemlji. Uplašeni, uzalud smo čekali da ono što mislimo umesto nas kaže i učini neko drugi, jači i moćniji. To bi nam bilo lakše i sigurnije, ali kako je vremne prolazilo počeli smo shvatati da umesto nas to neće nikad ni reći ni učiniti niko drugi. U najuzaludnijem ratu koji su Srbi vodili niko nije pobedio, ali je Srbija izgubila. Ona još nije sebi položila računa o svojoj izgibiji, a takav račun sebi ne podnosi samo onaj koji je rešio da ga nema. Narod bez istorijske svesti, narod je bez duše i savesti.
Nadam se da neću nikoga povrediti ako za ovu priliku između svih izdvojim samo dvojicu najboljih đaka generacije 1940/1941. i 1941/1942. godine, Milorada Đurića i pesnika Gojka Tabakovića za čiju zbirku je predgovor napisao Sima Pandurović. Obojica su streljani. Đurić je molio za dopuštenje da dovrši roman koji je čitao, pa mu je ta molba uslišena i streljanje odloženo za jedan sat. Tako je taj roman dobio i ono poglavlje koje još nije napisano.
Valjevski kraj slovi kao onaj gde je pukla prva puška u građanskom ratu. Neka bude i prvi gde je zauvek umuknula. Gde je bilo prvo zaklanje neka bude i prvo pomirenje i praštanje.
Valjevska gimnazija nije jedina čiji su đaci postradali na suprotstavljenim stranama, ali je jedina koja je podigla spomen-ploču i jednima i drugima.
Neka joj to služi na čast, a drugima za primer.
Valjevo, 9. maj 2014.
