Prva Tom Waits žurka, koja je prerasla u TW festival ili Waitstock, održana je pocetkom 1991. godine u iznajmljenom stanu u Bruklinu.

Nova života stanica - Kuvajt! Mala zemlja u jugozapadnoj Aziji, na Arapskom poluostrvu sa izlazom na Persijki zaliv. I da, još uvek ne mogu da verujem da sam zaista ovde. Ali činjenica je da jesam.

Neki ljudi odu na koncert i provedu se. A neki, kao Grgur Strujić, sa valjevskom ekipom u Kaliforniji ode na koncert i, inspirisan, posle prevede pesmu. Kaže da se osetio kad ju je čuo “kao da se iznenada pojavio novi glas (moje) generacije.”

I tako sam sanjarila i planirala, dok nisam došla. U Los Andjeles, grad sanjara, uspešnih, propalih, budućih, glumaca, holivudskih zvezda, beskućnika, milionera, producenata, lovaca na talente. Ma šta poželiš, tu je. Svakakvih nacija, rasa, Iranaca, Hrvata, Jermena, Meksikanaca pogotovo, jer granica je tu iza ćoška. Konačno sam našla svoj drugi dom. Beograd u Americi. Iako sam iz Valjeva.

Blok Hajduk Veljka u Valjevu neki drugovi preimenovaše u Naselje Milivoja Bjelice. Za ovaj deo Grada, čuvenih Zlokućana, u narodu se ipak zadrža kraći naziv – Blok.

Prvog dana boravka u glavnom gradu Gruzije mislio sam kako saobraćaj sve uništava i koliko problema stvara. Pet-šest dana kasnije, već potpuno naviknut na haotičnost gradske automobilske vreve, skoro da je više nisam ni primećivao, provlačeći se (kao i drugi) između automobila u pokretu.

U jednom od prethodnih tekstova pisala sam o dijaspori. Svakakvih nas ima, to je sigurno. U Americi sam zaista upoznala razne karaktere. Nažalost, neki od njih mi nisu ostali u najboljem sećanju. Ali sve je to život, i svakim danom se nauči nešto novo.

Čini mi se da sam ove godine popio više začuđenih ili barem malo upitinijih pogleda “što tamo” na pitanje gde sam proveo odmor, nego što je to bio slučaj pre pet ili šest godina.

Kada se čovek popne na uzvišenje nekog lepog ostrva, kao što je Simi, i pred sobom vidi plavo more, ružičaste oleandere i bajkovitu arhitekturu, sve teškoće i neizvesnosti deluju tako daleko i apstraktno. Bar nama turistima.

Publika tri puta vraća na bis ansambl koji je nakon petnaest godina lutanja krov nad glavom pronašao u Gračanici, na Kosovu...U publici ima i onih koji su nošeni sličnom balkanskom sudbinom pronašli dom u okolini Berlina

Majska vikend šetnja Mravinjci - Kneževo Polje - Srednji Povlen - Ploča. 

Više ljudi me pitalo: „Zašto baš Temišvar?“ kad sam rekla da za prvomajske praznike planiramo da odemo do ovog grada.

Veliki Gospodin, šarmantni manipulator i večiti mladoženja. Grad koji će vas zavesti, ali će u isto vreme koketirati sa mnogima. Niste ljubomorni, opraštate mu. Stara baraba. Gospodin čovek. Prihvatite flert, namignite mu, razvucite osmeh i pripremite najudobniju obuću koju imate jer ćete narednih par dana puno pešačiti.

Već nekoliko meseci ponedeljak mi je neradni dan, kao i cela radna sedmica. To je meni moja borba dala, da posle 13 godina stalnog posla napustim fabričku traku i upišem se u slobodne umetnike ili frilensere i radim kad hoću, mogu ili imam šta. A pre svega kako mislim da treba. Danas, prvi put posle 20 godina ne znam sastav aktuelne Vlade, a kamoli odnos u Skupštini.

I opet, rekla sam ono najcrnje što mislim o Majamiju. Ali ima i deo koji vam nisam rekla. Vreme. Februar mesec. Zove me drug iz Čikaga da mi kaže da ne može da skine sneg. A ja sam poslednji put videla sneg u Srbiji u januaru 2013 godine. Kuće su im najlpše kad se zaobiđu turističke atrakcije, šoping centri, beskućnici, dileri i lokalne prostitutke. Sama duša starog Majamija je na tim kućama. Obojene su ili svetlo plavim nijansama, ili žutim kao i ova država.

Poziv da pišem sedmodnevni dnevnik je izazovan, jer shvatam da to baca dodatno svetlo na ono što svakodnevno radim i proživljavam. Razmišljam o tome koliko toga može da stane u jednu pedesetinu godine ili 2% celog obilaska Zemlje oko Sunca.

Foto reportaža by Miroslav Jeremić Jeremija

U Valjevo odlazim par dana posle Nove godine. Petak je popodne, kao i uvek idemo kolima Ibarskom, uhodano stajemo na pumpu, kapućino sa čokoladom iz automata. Gledam u sneg i zgrade pored puta, znam ih napamet. U sumrak se približavamo svojim kućama. Nekako spustim kofer niz ulicu i praznici mogu da počnu.

Svojevremeno sam svojom voljom promenila mesto prebivališta, svoje Valjevo zamenila Beogradom, jer sam mislila da je to za moju decu i mene bolje, pa nije bilo lako. Ovde je bilo tuđom voljom, mnogi misle iz hira ili interesa tadašnjih državnih moćnika. Idem put Leška, da čujemo šta kažu ti ljudi 55 godina kasnije. Da li ih to pritiska i dalje ili su se pomirili sa sudbinom?

Lokal-patriotizam probudi se oko praznika, skupe se u rodni grad i roditeljske kuće svi oni koji su nekada negde otišli i koji po nekim drugim gradovima Srbije ili sveta žive i rade. Dok se grlimo, ljubimo i radujemo jedni drugima, uvek neko kaže kako svi treba da se vratimo u Valjevo, da tu nastavimo živote, jer samo tu zaista može da nam bude dobro. Uvek se složim, iako znam da je nemoguće, ali ipak, Nova je godina...

Čim nešto u evropskoj zajednici zaškripi, naši rodoljubi i rusoazijati zavrište kako su omraženoj Evropi odbrojani dani i da neće drugo, pa se stoga ni nama, vodećim maherima na Balkanu, a i šire, ne preporuča ulazak u ovu ekonomsko - političku udrugu. Kao da ne izgubimo nacionalni identitet. Nevinost smo izgubili odavno, pa bar identitet da sačuvamo. Protivnika Evropske zajednice ima i u evropskim zemljama i može se reći da nisu baš malobrojni. Ali svi oni imaju mali problem, da ne kažem nedostatak u vaspitanju.

Florijanov stan je prostran, u dva nivoa, ima izlaz na krovnu terasu - baštu i fascinantan pogled. Dodajem u sebi: ovakav standard života nije ni približno moguć za jednog arhitektu u Srbiji.

Nedeljama obilazim oko tastature i već pomišljam kako nikada u zivotu ništa više neću ni napisati, a onda jutros, valjda kako i priliči ponedeljku, posle odradjene porodične rutine - dete u školu i ženu na posao, palim kompjuter i nonšalantno otvaram ne jedan nego dva nova dokumenta.